Деда је извео преврат јер нико није веровао Хитлеру

„Овде је планиран тај пуч, под овим кровом није се веровало Хитлеру”, поносно каже Душан Симовић, отварајући врата свог дома у Пушкиновој улици. У овом времешном здању, које је и данас добро очувано, али не личи на велике и луксузне виле из дедињског комшилука, планирао је стари генерал и последњи председник Владе Краљевине Југославије догађаје од 27. марта 1941. Пред његовим портретом на којем позира у униформи, на централном месту у дневној соби, као да се и на 75. годишњицу преврата отварају кључна питања и дилеме о том догађају.

Душан Симовић који нас је дочекао у овој кући заправо је генералов унук. Решио је да први пут јавно прича о свом деди, како би одговорио на „оптужбе ревизиониста”.

– Данас је лако теоретисати о енглеским заверама и агентима. Довољно је сетити се да се 25. марта 1941. наслућивало да ће Хитлер погазити договор с једним Стаљином, а да је још пре рата газио гаранције дате Британији или Француској. Па кад се с таквим силама овако понашао, чему је тек могла да се нада Југославија. Деда је стао уз оне који су били свесни да Хитлер купује време. С друге стране, пакт с њим значио је губитак угледа међу савезницима, а кад се дода масовно антигерманско расположење народа, шта је друго могао да уради – прво је што, ширећи руке, каже генералов унук, када га питамо да ли је 27. март био непромишљен корак.

Симовићев потомак подсећа и да је кнез Павле од Хитлера добио више нереалних обећања, попут припајања дела Грчке око Солуна, или да немачка војска неће чак ни пролазити Југославијом.

– Сви су сумњали у ту „дарежљивост” и било је јасно да покушава да пре обрачуна са СССР-ом избегне сукоб са жилавом војском коју су Немци запамтили у Првом светском рату. Уместо да седи и нагађа шта је у глави Хитлера, који је већ важио за масовног убицу, деда је отишао код патријарха Гаврила Дожића и свих релевантних политичара и интелектуалаца. Сви су били против пакта. После тога, упозорио је државни врх да споразум са Осовином нико неће прихватити. Убеђен сам да без пуча Хитлер можда не би тако силовито напао Југославију, али би је свакако окупирао, а вероватно и распарчао и без пактирања и са тим папиром од 25. марта – наводи Симовићев потомак.

Он каже да су Енглези могли да подрже пуч и помогну, али никако да организују и реализују дешавања на улицама и опредељење војске.

– То што су имали своје људе у Земљорадничкој странци не значи да су управљали пучем. Од генерала Донована деда јесте тражио помоћ, говорећи да је војска запуштена од смрти краља Александра. Веровало се у активнију улогу савезника и када је прављен план одбране. Најзад, тај пуч био је једна од најбриљантнијих операција, јер је успешно оборена влада, без капи крви и метка, сем што је један војник погинуо несрећним случајем. Да Симовић то није каналисао и поделио задатке генералу Бори Мирковићу, браћи Кнежевић, Миодрагу Лозићу... питање је шта би се десило на улицама – тврди генералов унук.

Његов предак се, како каже, „није понео неодговорно, нити бежао после слома у Априлском рату, као што неки данас говоре”.

– То му није дозвољавао ни углед стечен због заслуга у балканским и Првом светском рату. Његов задатак у Априлском рату био је да изведе краља с породицом на сигурно и то је и учинио. Исто тако, ни у послератним данима он никог није издао. Одлучио је да се врати у земљу 1945. јер је сматрао да је успостављена нова легитимна власт с којом је краљ склопио споразум 1944 – убеђен је Симовићев потомак.

На питање о односу према комунистима, он каже да је његов деда „одбио разне функције, говорећи да је човек другог режима и времена”.

– Али се, бар у случају Душана Симовића Тито понео коректно и вратио му ову кућу. Није тајна ни да је добио скромну пензију, од које је живео до смрти. Једина институција с којом је пристајао да сарађује био је Војни институт, којем је доставио и мемоаре, тражећи да се то не комерцијализује, али су овај спис касније неки тешко злоупотребили. Ипак, ценим гест чланова Субнора, који и сада редовно посећују дедин гроб – каже генералов потомак.

Упитан које би дедино пријатељство издвојио, он истиче да је то оно са творцем послератне Француске Шарлом де Голом, издвајајући анегдоту из 1958. године.

– Деда је честитао Де Голу реизбор за председника. Његов стари пријатељ му на то није послао никакво званично писмо, што би приличило ситуацији, већ су на врата стигла тројица дипломата из амбасаде Француске у Београду да га обиђу. Поставили су и заставицу на сто као да је реч о званичној посети, иако су причали с дедом о његовом здрављу, и питали да ли му је нешто потребно. На такав начин озбиљна држава попут Де Голове сигурно није третирала издајнике и оне који су стварно бежали од фашиста – закључује Симовић.