Хитлер би прекршио договор од 25. марта

Како би изгледала католичка Србија без Светог Саве, ренесансна српска деспотовина дуговечног Стефана Лазаревића, шта би се десило без српских устанака, или да је поживео кнез Михаило, или да је Србија постала република 1903. или да није било Првог светског рата, да је Љотић владао уместо Тита, да смо победили НАТО, да је Зоран Ђинђић преживео 2003. годину...

На сва ова питања покушали су да одговоре историчари Предраг Ј. Марковић и Чедомир Антић у књизи „Алтернативна историја Србије”, сачињеној од поглавља у којима су из специфичног угла обрађени најважнији догађаји и личности из прошлости – од најгорих и најцрњих могућности, до оних најповољнијих по нашу земљу.

Дело које спада у жанр све популарније „контрафактуалне” историје обухвата читав миленијум – од Растка Немањића до Зорана Ђинђића, уз додатак једне целине која се бави потенцијалним сценаријом за нашу земљу у 2115. години. Уз питање: „А шта да се догодило другачије”, аутори су за неке од повесних прекретница понудили неколико могућих верзија, па тако постоје опције расплета догађаја у случају да је Александар Ранковић централизовао другу Југославију, али и да је Србија остала под либералима и после почетка седамдесетих година 20. века.

У „Алтернативну историју”, чији је издавач магазин „Недељник”, увршћено је и питање шта би се збило без преврата 27. марта 1941, чија се 75. годишњица управо навршава, са три потенцијална одговора Предрага Марковића. Под најповољнијим развојем он подразумева стање у којем би кнез Павле успео да умири Британце, незадовољне због Тројног пакта. Без обзира на трзавице, нарочито приликом слабљења Осовине 1944. земља би релативно успешно изашла из ратних година, уз очувано српско-хрватско јединство.

Најзад, 1981. Југославија би са Грчком била примљена у ЕУ, а почетком 2015. Хрвати и Словенци можда би мирно изашли из заједничке земље, изјашњавајући се о томе на референдуму.

По другом сценарију Хитлер би прекршио договор од 25. марта 1941, тражио пролаз немачких трупа кроз Југославију и да она шаље војску на Источни фронт. У земљи би био вођен и грађански рат англофилских четника и комуниста блиских СССР-у, који би победили и увели диктатуру као у Албанији. Држава би се распала 1990, са распадом источног блока, што не би протекло без сукоба, у којима би српски живаљ ван Србије био прогоњен. У Србији би власт преузели „фундаментални националисти”, које би подржао „део конзервативне америчке администрације”.

Трећи и најгори расплет 27. марта 1942. подразумевао би да Немци 1942. организују државни удар и на власт у земљи доведу коалицију Димитрија Љотића и Анте Павелића. Побуне би повели комунисти и краљевски официри с Дражом Михаиловићем на челу, али би се побуњеници сукобљавали међу собом и сарађивали са усташама и љотићевцима. Настало би расуло, а Западна Србија и Црна Гора биле би нека врста слободне територије. У лето 1944. Црвена армија би збрисала Павелића и Љотића, а на власт би дошли македонски и албански комунисти на челу са Лазаром Колишевским и Едвардом Кардељем. Покољи Срба и Хрвата десили би се у Босни због муслиманског „реванша” за претходни терор, а страдали би и Срби на Косову.

Репресалије би подржала и помогла и Црвена армија. Терор би са мањим или већим интензитетом потрајао до распада 1989, а у Србији би потом настао грађански рат попут оних у Африци, где би се борили сви против свих, укључујући и „комунистичку Народноослободилачку армију” која би контролисала Ниш и „неољотићевску Легију Светог Николаја”, махом у Западној Србији.

– Београд је под контролом међународних мировних снага, центар шпијунаже и трговине дрогом и белим робљем, нешто попут Приштине у нашој стварности, уз шарм Сајгона шездесетих – заокружује ово поглавље Предраг Марковић.