Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Обама предгрупа „Стонсима” а они западним банкама

После првог концерта популарног британског бенда у Хавани на Куби, неки им оспоравају историјску улогу
На стадиону је било више од 450.000 посетилаца (Фото: Ројтерс/У. Марселино)
Концерт се пратио и широм града, на крововима кућа (Фото: Бета/АП/Р. Еспиноза)

„Историјски концерт 'Ролингстонса'”, „Пионирски наступ 'Стонса' у Хавани”, „'Стонси' поручују 'Времена се мењају'”, неки су од наслова којима су медији пропратили спектакл који је британски бенд, предвођен Миком Џегером, приредио у петак у кубанској престоници. Премијерна свирка легендарног бенда, одржана у спортском комплексу Сијудад депортива, која је била бесплатна, привукла је скоро пола милиона људи – на стадиону је било 450.000 људи, навели су кубански медији, али још је на десетине хиљада њих наступ слушало у околини.

Иако су медији сложни у оцени да је овај пионирски подухват Џегера, Ричардса, Вотса и Вуда, највећи спектакл једног западног бенда на отвореном у Хавани икад, чиме су утрли пут и другим славних именима да крену пут Кубе, јавили су се и „дежурни критичари”.

(Фото: Танјуг/Н. Јовановић)
Момчило Рајин
За рокенрол није важно колико имаш година, већ колико имаш енергије

Велшки састав „Меник стрит причерс” дан после концерта објавио је на „Твитеру ”: „Најчуднији сан сам сањао синоћ. Свирао сам бесплатно у Хавани, у дворани Карл Маркс пре 15 година!”

И заиста, „Причерси”, бенд левичарске оријентације, 2001. наступили су пред 5.000 Кубанаца, укључујући и Фидела Кастра. „Билборд” подсећа да су „Аудиослејв” 2005. одржали велики бесплатан концерт, да је колумбијска звезда Хуанес 2009. наступио пред милион људи, али да „Стонси” јесу први британски бенд који је свирао пред толиком публиком.

Без обзира на ова оспоравања, музички критичар Момчило Рајин сматра да тамо где чланови највећег рокенрол састава свих времена гостују, то је догађај највишег ранга:

– А тамо где први пут наступе, доносе и демократију. Тако је то било с нама, а тако и је са Кубом. Додуше, што се нас тиче, видимо колико тешко иде тај порођај демократије...

(Фото: Танјуг/З. Жестић)
Иван Ивачковић
„Стонси” су још априла 1967, дакле усред хладног рата и блоковске поделе света, свирали у Варшави, у Пољској

Иван Ивачковић, музички новинар, који је о бенду и написао књигу „Ролингстонс: уметност побуне”, сматра да Мик Џегер никад није желео да мења свет:

– Генерација шездесетих утрапила му је у руке тај задатак, али је хтео да пева на местима на која се други не усуђују да иду. Тако су, рецимо, „Стонси” још априла 1967, дакле усред хладног рата и блоковске поделе света, свирали у Варшави, у Пољској, која је једва дисала под влашћу комуниста. После пада Берлинског зида и завршетка хладног рата, концерт „Стонса” постао је у бившим комунистичким земљама нека врста печата и потврде да се друштво променило – прича Ивачковић, додајући да већина људи у тим земљама није разумела да је промена водила од једне диктатуре ка другој:

– Апсолутна власт неколицине људи у комунизму замењена је апсолутном влашћу неколико банака у тзв. либералном капитализму. Таква судбина чека и Кубу. Ако је Обама, како се Џегер шалио, у Хавани био предгрупа „Стонсима”, онда су они, без шале, били предгрупа западних банака и корпорација. То, наравно, никоме није сметало да ужива у концерту. Напротив, мислим да су речи извесног Јоакина Ортиза (62), изговорене пошто су „Стонси” извели осамнаест највећих хитова: „Сада могу да умрем срећан” карактеристичне за опште расположење на Куби тог дана.

Рајин такве изјаве Кубанаца тумачи подсећањем да је, поред љубави, хране и крова над главом, осећај слободе најважнији у животу:

– Кубанци очигледно желе да живе слободно и ово је гранична тачка да се то и деси. Политичари, као и увек, много обећавају, али музичари су ти који пружају утеху и забаву. И само време може да покаже да ли је Џегер био у праву, рекавши да се „времена мењају”. Свет је био у сваком случају боље место када би било што више музике, а што мање политике.

Нико као Џегер и екипа

Рајин одбацује злобне коментаре, који су се претходних дана појављивали, да је требало да дођу много раније:

– За рокенрол није важно колико имаш година, већ колико имаш енергије – каже Рајин и присећа се да је концерт „Ролингстонса” на београдском Ушћу 2007. на њега оставио толико снажан утисак да неколико дана није могао да слуша ништа друго:

– Заиста бих волео да таквих бендова има још на овом свету, али проблем је што их нема...

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.