Уторак, 18.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ

Терет ми је што ме зову Паганини 21. века

Најдраже ми је кад свирам у Београду или Нишу, и људи чак из иностранства долазе баш овде, у Србију, да ме чују, и тада осећам посебну одговорност
(Фото Марко Ђоковић)

Само што је у Паризу завршио снимање новог студијског албума, другог за најстарију дискографску кућу „Дојче грамофон”, виолиниста Немања Радуловић „скокнуо” је до Београда, свративши успут и у Берлин, како би вечерас и сутра, после чак 17 година, наступио са Београдском филхармонијом. Некада чудо од детета, а данас најпознатији српски класични музичар у свету, колико год да је успеха постигао са осам албума и концертима од Ниша до Јапана, на којима плени невероватном енергијом, приватно делује крајње скромно. На констатацију да већ има заказане концерте три године унапред, чиме не могу да се похвале ни поп музичари, срамежљиво одговара да то не сматра својим личним успехом:

Ништа без ризика
Често се познаваоци класичне музике диве вашој сценској храбрости, па и рискантном начину свирања који је каткад „на ивици”...
То је као и у животу: мораш да ризикујеш. Нису сви такви, али свако има избор. Сви храбри и вредни људи на које сам се угледао у животу волели су ризике. И увек сам желео да на сцени имам слободу да пробам шта желим.

– Успехе делим са свим оним људима који су од почетка укључени у моју каријеру. Није то скромност, само сам нормалан – признаје Радуловић, који ће, осим два концерта са Београдском филхармонијом боравак овде искористити и како би са својим колегама, 12. априла на Коларцу, наступом одао почаст професору Дејану Михаиловићу, за кога каже да је био кључна личност за његов музички развој.

Концерти у Београдској филхармонији, у оквиру циклуса „За заљубљене” извешће под диригентском палицом маестра Еиђија Оуеа, са којим је урадио албум „Paganini Fantasy”. „Титула” Паганинија 21. века често га, каже, оптерећује:

– Покушавам да не обраћам пажњу, али у нашем стваралаштву поређења су неизбежна. С једне стране ми прија, а понекад ми и ствара тензију, нарочито када треба да изведем Паганинијев концерт. Но, увек остаје нада да људи, када дођу, виде мене!

Албум „Journey East” из прошле године посвета је балканским коренима. Како сте сјединили Чајковског и Брамса са темама из филмова „Петријин венац” Срђана Карановића и „Живот је чудо” Емира Кустурице?

Све су то композиције које ме прате од самих почетака. И везују ме за моју мајку, којој је албум и посвећен. Иако такав албум нисам желео да снимим, јер је то био први интернационални диск за „Дојче грамофон”, схватио сам да је тај неки лични пут најбољи за премијерно представљање и на крају се испоставило да ми је то најомиљенији албум, који сам досад урадио.

Од родног Ниша, преко Београда, до Париза, магистарског звања у 16. години и освајања света – сума сумарум је вашег животног пута. Импресиван пут за тридесетак година?

После бомбардовања 1999. године кренуо сам у свет. То је било чудно искуство, ужасно за све нас који смо били ту, али постојала је та нека слога коју никад нисам доживео. И схватио сам колико ми овде имамо позитивних ствари, а тога нисмо свесни. А што се тиче тога шта сам све прошао, мени је мој живот најкомпликованији... Постоје само неке ствари из личног живота које бих волео да су другачије, превасходно губитак мајке и сестре...

Први наступи пред „ширим” аудиторијумом били су они у париском метроу. Да ли су они улили неку храброст за наступе на сцени?

Адреналин у Студентском парку
Још увек је многима у сећању прошлогодишњи концерт Немање Радуловића у Студентском парку на Светски дан музике. Ни виолинисти „не излази из главе”:
– Свирали смо скоро три сата, а концерт нам је пролетео. Дивна комуникација са публиком, огромна доза адреналина, и није нам било довољно. Жеља нам је била и да они који не слушају класику дођу, чују, па ако им се не свиди да оду... И поновио бих то у Београду.

Јесу, и ја сам их доживљавао као праве концерте. Имао сам неких сат времена дневно и први пут ми је мало било чудно, али већ после пет минута увидите да су ту људи који желе да слушају музику. И тад схватите значење своје професије, да своју музику треба да делим са свима и свугде. Своју музику треба да одбраните пред сваким човеком, било да је интелектуалац или продавац.

Необичан, готово панкерски изглед за једног класичара повукао је поређења са још једним несвакидашњим „ликом” из света класичне музике – Најџелом Кенедијем. Да ли бисте се, попут овог виолинисте, који је снимио албум у част Џимија Хендрикса, изводио песме „Дорса”, делио сцену са групом „Ху”, и ви усудили на такав експеримент?

Зашто да не. Музика нема границе, и када се препознате с неким уметником, из ма ког жанра, апсолутно треба да комуницирате.

А шта вас узбуђује на данашњој музичкој сцени?

Музику не делим по жанровима, већ само по томе да ли ми прија или не. И слушам све, од уметника у народној, до оних у популарној музици. Заљубљен сам у Ејми Вајнхаус, без обзира што више није са нама. Њене песме увек ће бити на мојој плејлисти. Обожавам и групу „Мјуз”.

Од читавог света једино је Русија остала непокорена?

Биће! Свирам 3. септембра у Београдској филхармонији, а три дана касније идемо у Русију, у Москву. Много се радујем. Имаћу подршку врсних музичара из Филхармоније и биће то за нас историјски концерт, а надамо се и за њих. Најдраже ми је кад свирам у Београду или Нишу, и људи чак из иностранства долазе овде, у Србију, да ме чују, и тада осећам посебну одговорност.

Већ 17 година живите у Паризу. Шта вас „задржава” у Француској?

Људи, као и овде. Инспиративно је место, а културни живот пребогат. А и практично је живети тамо. Ја сам неких тридесетак километара од Париза, близу ми је аеродром. А и Београд ми је близу, често дођем само на један дан да се видим с породицом и пријатељима.

Као неко ко се плаши путовања авионом или бродом, како крстарите светом и стижете на све наступе?

Јаој, тешко... Ако чујете некога како се дере у авиону, то сам ја! Пробао сам разне ствари да се умирим, али није помогло. Дерем се, дишем дубоко и чекам да прође...

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.