Уторак, 28.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЉУДИ, ГОДИНЕ, ЖИВОТ

Кад калфе марширају

Б. И. Тане

Потврдио ми је апатински публициста Томислав Шимуновић Капларов да је овде спомињани филозоф, математичар, механик… Фаркаш Кемпелен основао неколико мануфактура у Апатину, када је у 18. веку у тој вароши цветало занатство. Крајем 18. века у 914 апатинских породица било је 426 занатлија! Од тога – 200 рибара.

– То је било у време терезијанске колонизације Бачке. Посебно Немцима, који су се с горњег Дунава спуштали у Апатин. Дворска комора наредила је да се добри мајстори разних струка зауставе у Апатину и да им се дају еснафске привилегије. Тако је Апатин постао варош, са готово шездесетак занатлијских струка. Имали су своја удружења, правила, заставе... Апатин је имао фабрике сатова, филца, музичких инструмената... Градили су лађе, али и оргуље. Из „Хорнове” радионице дувачких лимених инструмената војне трубе свирале су у касарнама Србије, Аустрије, Турске, Бугарске, Румуније... Апатинци су били поносни на своје ужаре. На доковима Енглеске лађе су биле привезане првокласним кудељним конопцима из Апатина! Крајем 19. века било је чак 40 цигларских пећи, из којих је годишње излазило 60 милиона цигала и црепова – износи Капларов.

– Апатин је био варош мајстора, калфи, шегрта – oбјашњава Капларов. Мајстори су узимали шегрте на три до пет година. Шегрт је становао код мајстора и био део његове породице. Мајстор га је хранио и одевао, а шегрт радио и по 14 часова дневно. Није било лако. Ако рибарски шегрт згреши, било је батина: једеком по туру! Ако у чамцу с јесени покисне, одећу је сушио на коњу. Коњ је врућ и зачас осуши панталоне. За вечна шегртска времена остала је анегдота о оном шегрту који је прекорео мајстора да сече јако танко парчад хлеба. О ручку, шегрт је подигао хлеб до очију и рекао: „Мајсторе, провидим вас кроз хлеб!...” Занатска, популарна Шегртска школа, почела је са радом у Апатину 1884. године. Већ 1885. имала је 227 ученика, од тога 84 рибарска шегрта. А 1899. Шегртска школа имала је 409 ученика.

Сачуван је запис и о шегртовању потоњег рибарског мајстора Пере Вуковића из села Моровића. „Имао сам један’ест година кад сам от’шо у Апатин код Швабе на занат од 1914. до 1918. Мајстор се звао Клем Мишко, а ’ди се учило то се звало Фрањина скела. Газда ме је хранио и одев’о док сам био код њега. Кад сам полагао да се ослободим заната, била је комисија. Мајстори сели, питају ме како се зове та и та риба. А ја кажем потуц. То је по нашем подуст, а по њи’овом потуц. Онда ме питају: кечига. И кад сам одговорио они ми казали: ’Врло добро’, па мет’ли туде кутију са цигаретлама. Три године нисмо смели пушити. Как’и пушити пред мајстором! Ни крадом... А сад си калфа, ослобођен, смеш пушити... Хвала лепо! После сам ост’о код мајстора, радио некол’ко недеља, нешто мародир’о. Добио јаку грозницу. Онда сам дош’о кући.”

Хроничар Капларов посебно се бавио и апатинским рибарима, калфама. Калфе су имале своје удружење. На једној слици је чак 88 младих момака из тог удружења. Озбиљна лица, беле кошуље и кравате. Капларов је, поред осталог, нашао и сачувао десетак калфенских књижица „вандровки”. У прошлости је било уобичајено да калфа, после шегртовања, крене на неколико година „у свет и фремт”, да у странствовању код разних мајстора ради и усаврши струку. Калфе су као они свеци из песме, марширали. „Вандровка” је важила и као лична исправа на путу. Тако се у „вандровци” издатој у Баварској 1809. године ужарском калфи Вилхелму Рајншиселу из Саксоније, у личном опису наводи „да је малог раста, тупог носа, мрких очију... са ожиљком на десном образу”. Вандрокаш Вилхелм је за осам година код 24 мајстора у разним градовима зарађивао хлеб и крао занатско умеће. Био је чак ангажован као коњаник у једном хусарском ескадрону. „Пао с коња, повредио се и као неспособан отпуштен из коњице.” После Прага и Беча, Вилхелм долази у Батину, а потом у Апатин, где је и окончао ужарску професију.

У „вандровци” из 1839. године, која је припадала рибарском калфи Антону Цимерману, види се да је калфа Антон 1839. имао 16 година кад је пошао у фремт и вандровку Дунавом, узводно. Углавном је пешачио и добро је било ако га ко повезе запрежним колима. Као врло способан калфа променио је само четири мајстора у неколико вароши. Прво се усавршавао у Баји 31 недељу. Потом је у Толни провео годину и три месеца, што је печатом потврдио и тамошњи председник рибарског цеха Јозеф Аугспергер. У Пешти се усавршавао у рибарској фирми Јакоба Шредера. Као мајстор, Антон је радио у Апатину све до јесени 1944. када су Немци напустили овај град.

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.