Пол Валери у Трешњевици

Случај је удесиo да се после неколико година сретнем, испред књижаре „Форум”, са негда знаним писцем радио-драма и приповедачем Р. П. „Погледај”, и руком покаже на излог књижаре у коме шљаште наслови: „Убиство због дроге”, „Отето срце”, „Крвава срећа”, „Поноћни зликовци”. Злате се слова аутора. И ово је, каже, дело велике завере. Прво комунизам, да научимо да не радимо, онда су нам заједничку државу поцепали ко свиње масну торбу, па су нас бомбардовали, а сада нас ментално разарају, свест да променимо како њима пасује. Зато сам писаћу машину спаковао, јер Балзак бити не могу, а ни ти Пол Валери нећеш постати у Трешњевици. Треба се држати Борхесове мисли да је важније оно што смо прочитали него шта смо написали.

Он тако, а ја муку мучим око регистрације свог убогог „газдинства”. Пишем министарству пољопривреде, указујем на заврзламе, питам: „Да ли зна министарство да је Србија земља пустих села и гладних градова?” Добих одговор 22. марта ([email protected]): „Захваљујемо Вам се на обраћању, као и на труду који улажете да нам пољопривредно земљиште буде обрађено и незапуштено.” (Ивона Ранковић). Напуштено и пусто, не виде да је скоро 2.000 села празно. Неће да обрађују земљу. Сви хоће хлеба без мотике. Одавно је речено да је боље бити последњи у граду него први у селу!

У мом сеоском дневнику пише: „Кад читамо биографије Срба, обавезно налазимо како им је први животни успех био кад су успели да побегну са села. Такви село носе као страх и казну, а не љубав према поседу и поштовање предака. Наравно, сведоци смо разних муљавина земљом и земљорадницима, дилом лопужа и хајдука од много врста, а све некако уз прећутну бар сагласност државе. Зато не верујем да ова земља и овај народ могу у догледно време да култивишу сеоски посед, село, унутрашњу Србију.”

Они што о судбини села одлучују не прочиташе у „Политици” онај потресни текст „Трагедија српског села Рашке области”, који и сам доживљавам и узаман понављам завршну реченицу: „Ко спасе српско село спасао је Србију”; не гледају на ТВ „Задњу кућу”.

Важна је бирократија, такса да се плати. У катастру покажем уплатнице и – клик, добих уверење. Па то може свуда да се добије, да се људи не муче, да не дангубе! „Може”, каже службеница, „али се још не практикује.”

За попуњавање формулара већ отворен биро. Уместо за пиво, чича плати да му листове испуне. Попуњава незапослена професорка, сналази се.

И стигнем у село, а снег поче да пада. „Како пада”, пита пријатељ у телефонском разговору. Као што пада, велим, и ложим ватру, димним сигналима да огласим повратак, ако повратка још има. Из већ празног села, два старца одоше 24. марта на онај свет. Био на сахрани. Лица озбиљна, ветром шибана, дува ветар, чујем како говоре да се само на гробљу срећу. И да је тамо боље, јер отуд се нико вратио није. Притиска пролећни посао, а време не да да се ради… За политику нико не хаје, не иде политика и мотика.

Огласна табла прекривена умрлицама. Све их је више. Од бомбардовања, од прскања и хемије, тако мисле, а не мисле, и не могу ништа да промене. Повећао се и број половних аута. Све је више и секонд-хенд продавница…

На пијаци уместо поздрава питања: Јеси ли прско? И прско, и прсо! Нема ко да ради, немаш коме да платиш. Купим од чиче Милутина ракију. Боља је од бога, вели. Узме памет увече, ујутру врати, бог када узме, не враћа. Чича из села Шареника, пензионер, радио у Г. П. „Прогрес”, фирма пропала иако се звала „Прогрес”. Био код приватника до пензије. Сада код њега раде три пензионера из Крагујевца. Некад правили аутомобиле, сада окопавају малињаке и воћњаке. И не само код њега, код многих, већ остарелих домаћина, пензионери из разних градова надниче од Ђурђевдана до Митровдана. Шаљу паре деци која чекају посао, да плате комуналије. Књига о томе да се пише, али ово време иште друге теме.

О томе мислим док са све мање снаге радим у малом малињаку. И опомињем пословицом: Питаће те старост. Мене, и не само мене. Повезујем, орезујем, а киша ромиња. Са ТВ пљуште обећања, Бора пева: Биће боље, неко виче…

Слушам, ватра пуцкета. На супротној страни брда, у Коритима, мотрим светло. Обрадујем се, нисам сам, помислих и наставих да читам поезију Пола Валерија. Кад не могу да будем, могу бар да читам.

Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици