Србија на Ист Риверу

У међународним односима, у којима влада закон јачег, као и примат голих интереса у односу на све друге консидерације, мале земље ипак нису без својих шанси. Историја, као и садашњица, нуде примере малих и нејаких држава које успевају да опстају, да се развијају, па и да шире свој утицај на непосредно и шире окружење.

Мале државе могу да се определе између читавог низа инструмената за деловање, као што су: специјализовање за одређене нише у међународним активностима; максимизирање геопрометног и геоекономског положаја; изналажење државе „спонзора“ на међународној сцени; подизање нормативног капацитета сопствене државе; тражење ширег круга савезника кроз уграђивање својих интереса у шире принципе и међународно право; заузимање важних места у међународним организацијама и активизам у мултилатералној дипломатији, и слично.

Истинска политичка елита познаје ове инструменте и настоји да их примени у пракси, док квазиелита налази оправдања за неуспехе у недовољним ресурсима, спољним околностима итд.

Неки од инструмената који малим државама стоје на располагању у Србији интелигентно су коришћени, али већина њих недовољно. Недостатак јасне слике места и улоге своје земље на међународном тржишту, као и непостојање развојне стратегије, поништавали су одређене дипломатске успехе и искораке на спољнополитичком плану.

Оно што, међутим, нико не може да поништи или оспори, то је да је временом, нарочито од 2008. године, Србија демонстрирала све више умешности и успеха у мултилатералној дипломатији – која је добила на кључном значају у међународним односима, са растом њихове сложености и међузависности држава.

Председавањем Генералној скупштини УН, у периоду 2012–2013, Србија се први пут након деведесетих изборила за место на главној позорници. То се десило у времену пораста геополитичких тензија, великих комешања на Блиском истоку и Медитерану, кризе Европске уније и суспензије проширења, али и у времену израде кључних међународних развојних и климатских докумената. Већ сам овде писао о реализованим и потенцијалним добитима из овог председавања, уз жал што ова привилегована позиција није додатно препозната и коришћена из српске престонице.

Исто тако, председавањем ОЕБС-у 2015. године Србија је искористила прилику добијену још 2011. године како би амортизовала главне притиске у времену ескалације „украјинске“ кризе. Тиме смо успели да задржимо режим слободног извоза и у ЕУ и у Русију, што би без овог председавања била немогућа мисија. Имајући поменута успешна искуства у виду, необјашњиво би било да је Србија пропустила најважнију утакмицу мултилатералне дипломатије наше генерације, а то је избор за новог генералног секретара УН.

Генерални секретар УН мора бити пре свега међународни службеник, који води рачуна о организацији и интересу свих држава чланица подједнако, тако да не треба имати ни предимензионирана очекивања. Он не може (и не треба) да надомести мањкавости националне политике, или да буде компензација за пропусте домаће елите.

Међутим, неоспорно је да његова (или њена) матична држава има бројне индиректне користи од те највише функције у мултилатералном систему, од имунитета на најгрубље притиске, до повољнијег статуса у међународним преговорима и лакшег приступа интернационалном капиталу. Не излазећи из свог мандата, генерални секретар УН може, простом чињеницом да долази из одређене земље, често нагнути тас у међународним односима у њену корист.

Чак и ако занемаримо коначни исход, сама кампања за ову функцију представља играње у својеврсној „Лиги шампиона“. Српске дипломате ће свима бити интересантнији саговорници, политички врх ће у преговорима с колегама из света имати један адут више, а нашег кандидата велике силе ће примати на много вишем нивоу него што је то уобичајено за земљу наше величине. Све ове околности би могле да се преточе у конкретне користи за наше грађане.

Остаје жал што се у ову трку није формално ушло много раније и што наш кандидат почиње кампању неколико месеци после конкуренције. Колико ће овај хендикеп имати утицаја на исход, тешко је проценити. Чињеница да и даље постоје предрасуде у појединим деловима света према кандидатима из Србије такође неће бити од помоћи. Треба очекивати и уобичајену порцију злурадости дела домаће јавности која не трпи да неко „наш“ превише одскочи, што ће конкуренција и нама ненаклоњени спољни фактори обилато користити.

С друге стране, улива оптимизам чињеница да је, према неподељеним оценама, српски кандидат најкомпетентнији из овог региона, да је имао изузетно успешно представљање пре четири дана у Генералној скупштини УН, као и да је једини који је понудио државама чланицама конкретну платформу са јасно дефинисаним приоритетима. Све то је утицало да најпознатија светска кладионица Вилијам Хил данас нашег кандидата препознаје као једног од фаворита. Морамо дакле сви заједно учинити све да не пропустимо ову вероватно последњу прилику за искорак на међународној сцени и излазак из периферије.

Програмски директор ЦИРСД