Нека цветају сви цветови

Не постоји само „другачији свет“ колеге Вука Стамболовића, већ многи шаролики светови. Међутим, В. Ракићу и мени савест и звања која имамо налажу да укажемо на свет науке и немогућност да се под њено окриље утрпавају „исцелитељске“ технике које ту не спадају.

Тема је изазвала велико интересовање јавности, често уз неразумевање принципа на којима почива научна медицина. Она је током последња два столећа из традиционалних метода лечења и народних искустава без предрасуда црпела све што би се показало корисним. Пре око 35 година уследио је захтев да се преиспитивање обави и „изнутра“. Поставили су га северноамерички клинички епидемиолози наметањем концепта медицине засноване на доказима. Показало се да многе општеприхваћене методе у научној медицини немају корисна дејства. Процес ригорозне провере хиљада различитих превентивних, дијагностичких и терапијских поступака још увек је у току. Те критеријуме није задовољила практично ниједна метода алтернативне медицине (ту не треба убрајати поступке у вези са физичком активношћу или опуштањем, попут јоге и разних техника медитације, јер их препоручују и „прави“ лекари).

Наш опонент набраја земље у којима се показало да хомеопатија испољава благотворне ефекте. Они нису спорни, али исти резултат се добија и када племенски врач сугестивно скаче око болесника. У оба случаја на делу је познати плацебо ефекат. То је тврдоглава истина, ма колико се доживљавала као увреда. За све наведене утицаје хомеопатије на Американце и Холанђане постоје објашњења која студенти уче на угледним универзитетима у оквиру наставе епидемиологије (критеријуми узрочности, принципи двоструко слепог огледа, пристрасност, придружени ефекат, критичка процена научног рада).

Дођосмо и до Швајцараца. Заступници хомеопатије нетачно су свој извештај приказали као владин документ, после чега је влада те земље укинула надокнаду за хомеопатске препарате. На референдуму је, међутим, одлучено да се надокнада исплаћује и током наредних шест година, али не због слепе вере у хомеопатију, већ због права грађана да се слободно опредељују.

Некада су наши људи тражили да их лекар „метне на ленгере“ (рендген), после чега им је бивало боље, а касније су старије колеге саветовале лекарима-стажерима да, када омане све друго, болесницима с такозваним психосоматским стањима дају поткожно инјекцију Це-витамина. То врашки пече, али би пацијент био задовољан јер је добио „јак“ лек. Етички гледано, прописивање плацеба је лоша медицина. Оно је посебно опасно када се примењује уместо делотворног лечења. Многи алтернативци су судски гоњени и осуђивани због неоснованог буђења лажне наде, а суд би бивао посебно строг када су они одвраћали пацијенте од научно доказане терапије.

Већ смо навели да нам је близак однос Светске здравствене организације према традиционалној медицини, посебно имајући у виду регионе у којима нема лекара или они не могу да помогну. Једино се противимо да се научним прогласи оно што ту не спада. Тај став је широко прихваћен у свету и ту не помажу никакве мистификације о наводној сложености алтернативних метода које нису подложне „обичној“ научној провери. Све што не може да се измери припада религији и филозофији, а не науци.

Председник Етичког комитета Српског лекарског друштва