Српско право од „Душановог законика”

Када се прегледа библиографија академика Радета Михаљчића (1937), јасно се види огромно дело овог писца и научника – историчара и професора који је више од пола века провео на Групи за историју Филозофског факултета у Београду. Професор Михаљчић урадио је оно што раде цели научни тимови или институти – чешће сам него са другима. Његова сазнања, открића и монографије о средњем веку у Србији сада су незаобилазна лектира о овом тамном и разуђеном раздобљу наше прошлости.

Српска књижевна задруга у 107. „Колу”, својој најстаријој и најважнијој библиотеци у којој објављује врхунске књиге из књижевности и науке, објавила је студију професора Михаљчића „О старом српском праву”. О књизи су говорили Драган Лакићевић и аутор, а одломке из дела казивала је Јована Стевић.

Периоду који највише интересује и узбуђује ум и срце српског читаоца: Бој на Косову, у контексту српске и европске историје, истиче Лакићевић, академик Михаљчић посветио је неколико књига. Те књиге јесу научне, али су писане лепо, прегледно, разговетно, што је особина стила оних аутора који знају много и који се суверено крећу кроз материју којом се баве.

– Нисам случајно поменуо институте. Заједно са академиком Симом Ћирковићем наш аутор је приредио два обимна и свестрано стручна енциклопедијска прегледа: „Лексикон српског средњег века” и „Енциклопедију српске историографије”. Такве подухвате раде цели тимови – овде су те послове урадили наши историчари – њих двојица...

Михаљчић и Ћирковић били су и међу ауторима „Историје српског народа”, коју је поткрај 20. века објавила Српска књижевна задруга у десет томова... На стотине енциклопедијских јединица написао је проф. Михаљчић за „Енциклопедију Југославије”, „Српски биографски речник” и „Енциклопедију Републике Српске” – подсећа Лакићевић.

На предлог академика Милована Данојлића, председника Српске књижевне задруге, академик Раде Михаљчић сада је представљен у 107. Колу СКЗ књигом „О старом српском праву”. Предговор овој књизи написао је проф. др Ђорђе Бубало.

У свом истраживању, објашњава Лакићевић, проф. Михаљчић је имао претходнике као што су Стојан Новаковић и Љубомир Стојановић, оснивачи Српске књижевне задруге, а потом још Константина Јиречека, Теодора Васиљевича Тарановског, Александра Соловјева, Сергија Троицког, Франца Миклошића, Николу Радојчића. Полазећи од њихових резултата и искустава, наш аутор је, методом модерне науке, исписао синтезу која је у исто време историјска читанка и уџбеник – пун документарних слика древних времена и дивног савременог и средњовековног језика.

Средишње место у књизи „О старом српском праву” заузимају огледи о чувеном „Законику цара Стефана Душана”. Овом споменику наше историје и културе посветио је проф. Михаљчић две студије: „Законик Стефана Душана цара српског” и „Душанов законик у судској пракси”. Из ове књиге сазнајемо да је сачувано 25 рукописа „Душановог Законика”. Најстарији и најближи непознатом оригиналу је Струшки рукопис с краја 14. века, а од млађих је најзначајнији Раковачки, преписан 1700. године... О тим рукописима – вели проф. Михаљчић – много се зна, али има још нерешених питања. И све кључа од занимљивости. Рецимо, да је овај Законик примењиван код Паштровића (на Јадранском мору), који су под Млечанима сачували аутономију.

Низ поглавља посвећено је повељама и хрисовуљама српских владара: цара Уроша, браће Бранковића, краља Стефана Твртка I Котроманића, краља Стефана Остоје. Повеље и хрисовуље биле су издаване и упућиване манастиру Хиландару, Дубровнику... Ту су још исправе, писма, натписи – цео један правни, политички и културни свет и живот српског средњовековља.