Четвртак, 27.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: РУИ ЗИНК, португалски књижевник

Цвета индустрија уграђивања страха

Могу да предвидим будућност. Само је потребно да читам „Њујорк тајмс” и одмах знам шта ће се десити у мојој земљи Португалији за две године
(Фото: З. Шуваковић)

Мало сам се плашила да ће ми Руи Зинк, португалски писац и аутор романа „Уграђивање страха”, с којим су ових дана уредници, преводиоци и критичари издавачке куће „Клио” обишли Србију, тражити да му платим за разговор који сам с њим водила читаво недељно поподне у Београду, и тако прекраћивала кишне сате пред затварање биралишта. Јер Зинк је познат по увођењу многих новитета у португалски културни живот, па је тако тражио од својих уредника да тамошњи писац (Луиз Пачеко) добије хонорар за интервју који ће дати Зинку. „Могу да разговарам са њим, добро га познајем, али он нема новца и треба му платити за рад и време које одваја да би разговарао са мном, онако како се то ради у Америци”, рекао је писац својим шефовима. Био је то први интервју у Португалији, урађен на амерички начин, тако што је интервјуисаном писцу плаћено за то што је говорио. „Богати тврде да новац ослобађа, па зашто онда неком писцу или уметнику не би платили да би он слободно говорио о свом делу. Нисам ја тај који је увео овакав дивљи поредак”, каже Руи Зинк, аутор тридесетак књига, добитник награде португалског ПЕН-а, уметник, преводилац и контроверзна јавна личност, који својим перформансима уме да ускомеша јавно мњење, што је и основна одлика његове литературе.

Моја бојазан да ће ми гост „Клиа”, португалски писац, тражити да му платим интервју била је безразложна, jeр ко још долази у Србију да заради паре. Руи Зинк је рaд да говори о теми своје књиге, застрашивању човечанства и сваке појединачне нације, процесу који је, како каже, главно обележје овог века.

У оквиру серије књига о кризи, пишете и о страху. Ко су ти људи који инсталирају страх. Да ли мајстори за уграђивање страха раде само у вашој Португалији или су се проширили и по другим земљама? Шта је њихов циљ?

Био сам јако узнемирен оним што се догађа у Португалији и у целом свету и зато сам решио да напишем ову књигу. Видео сам да долази цунами, може вам се учинити да сам хвалисав, али ја могу да предвидим будућност. Само је потребно да читам „Њујорк тајмс” и одмах знам шта ће се десити у мојој земљи Португалији за две године. Видели сте да је био земљотрес, знате да цунами долази и код вас. Када је 2008. крахирао Волстрит, само врло глупе особе могле су да буду слепе и да верују да цунами не долази у Европу. А ипак, европски политичари су се правили глуви и слепи код очију. Почео сам овај роман у првом лицу, али сам онда видео да могу да га преправим на треће лице, да сакупим каталог страхова који се потпирују у целом свету.

За Португалце се каже да не воле да протестују, да су врло стрпљиви. Да ли они верују у револуцију или више воле да подносе судбину? Да ли је Револуција каранфила пре 42 године разочарала вашу нацију?

Не може се рећи да она није морала да се догоди. Револуција је страст, а разочарење је накнадни резултат сваке страсти. Ја сам срећан и захвалан што се догодила револуција. Она је донела страствену љубав у мој живот. Људи су пуштени из затвора. Ослободили смо се анахроне власти која је водила у то време четири колонијална рата. Салазар се жестоко противио деколонизацији, па је Португалија задржала своје колоније и након његове смрти. Последњи се португалске власти ослободио Мозамбик 1974. године. У то време Португалија је водила више ратова него Америка. И имали смо исте резултате као и они. Свуда смо били поражени.

Шта плаши Португалце?

Ми смо једна од најстаријих нација у Европи, а наше границе нису се помериле у последњих 800 година. Давно смо схватили да у нашем окружењу имамо далеко моћније комшије: с једне стране је силовити огромни Атлантски океан, с друге стране је Шпанија. И између те две силе морали смо да се помиримо са сазнањем да ми нисмо центар универзума, да морамо да се научимо да будемо стрпљиви и не изазивамо превише далеко јаче и веће суседе. Никад нисмо престали да стрепимо од њих.

Постоји изрека у Португалији која се на вашем језику римује: „Из Шпаније не долазе ни добри ветрови ни добри бракови”. Ову пословицу предочила ми је Шпањолка Марија Пилар дел Рио, удовица вашег нобеловца Жозеа Сарамага. А ипак, она после смрти свог мужа живи у Лисабону и основала је центар Жозеа Сарамага, где се чува и обнавља сећање на јединог добитника Нобелове награде за књижевност на португалском језику?

Па и то вам је пример да шпанско-португалски брак може да буде добар и успешан и да клишеи не важе за све. Наша два народа имају много тога заједничког. За шест векова, откад се Шпанија ујединила, научили смо се дипломатији и истовремено смо зазирали од Шпаније, која је четири пута већа од нас. Ми смо једини народ на Иберијском полуострву који је сачувао своју политичку независност и није потпао под шпанску капу. На томе нам јако завиде Каталонци. Они се питају како то да они нису успели да остану независни, кад су тако богати и имају неке од најславнијих уметника на свету.

Хумор даје ритам уметности. Ви кажете да су све ваше књиге донекле хумористичне. Зашто је то важно?

Хумор је неопходна алатка за стварање уметности, нарочито кад се говори о књижевности. Слажем се са изврсним израелским писцем Амосом Озом, који сања да се сваком фанатику убризга вакцина хумора, како би постао имун на своју искључивост, на уверење да је увек у праву. Кад би сви људи поседовали таленат за хумор, свет би био у миру. Ако говоримо о приповедању, оно прераста у уметност, само ако постоји извесна неизвесност око значења написаног текста. Ако нисте апсолутно сигурни о чему се ради у одређеној песми, онда је она заиста поетична, ако сте потпуно сигурни шта вам она поручује, то је прокламација, а не поетика. Хумор је за мене врло близак поезији.

Ви сте одлучили да оснујете нову религију?

Да, и та религија ће се звати фактологија. Ми ћемо се клањати чињеницама. Чињенице ће бити наши богови.

Да ли ви верујете у чињенице?

Ако вас ичему учи историја религија, то је да не морате да верујете у бога кога покушавате да продате и од кога правите профит. Једна ствар која ме нервира и која ме је натерала да напишем књигу „Уграђивање страха” јесте то што данас моћни људи воле да кажу: „Суочи се са чињеницама, суочи се са истином, нема алтернативе…”

Да ли вам је Тројка (Европскa комисијa, Европскa централнa банкa и Међународни монетарни фонд) тако говорила кад је долазила у Португалију, да ли су вас подсећали да се суочите са чињеницама и да морате да стегнете каиш, да вам нема друге?

Начин на који се индустрија кризе продаје јесте исти онај начин на који се продају туристички пакети. Исту врсту наратива користе да продају кризу, истим речима су продавали рат 1914, на пример. То је исти наратив као кад се продаје Дизнијев филм. Они ће увек рећи: „Ми само наводимо чињенице, време је да се суочите са реалношћу, време је да прихватите чињенице, нема алтернативе!” Мислим да ћу оснивањем нове религије фактологије, зарадити много новца.

Ви тврдите да је овај век обележен идеалном комбинацијом страхова?

Постоје три ствари којих се данас човечанство ужасава: то су страхови који се подстичу намерно: страх од миграната, страх од губитка посла и страх од тероризма. А знате ли коме одговара тероризам? Свим људима на власти, као што и страх од губитка посла одговара мултинационалама. Да се не би догодило оно од чега страхујеш, спреман си да радиш и за врло мале паре. Или чак волонтерски. Да не би био жртва тероризма, спреман си да допустиш владарима да укину демократска права, да не би био преплављен мигрантима, спреман си да подржиш затварање граница.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.