Продаје ли ЕУ себе кад укида визе

Из Брисела стижу наговештаји да би до лета Турској, Украјини, Грузији и Косову могле бити укинуте визе.

Мада из Европске комисије тврде да стављање на белу „Шенген листу” зависи од испуњења строгих техничких услова, све упућује да ће се у њиховом случају, ипак, гледати кроз прсте. За разлику од ових земаља и Приштине, Брисел је Србији цепао длаку начетворо док није прескочила шенгенски визни зид.

Насупрот вести која је пре неколико дана пренета из Приштине да је Косово испунило шест од осам препорука ЕК за визну либерализацију, косовски премијер Иса Мустафа, који је минуле седмице био у Бриселу, самоуверено је изјавио да је само „питање недеља” када ће бити донета одлука о укидању виза.

Ни у јануару ове године недовршени послови из „мапе пута”, коју је Косово добило 2012, нису спречавали Мустафу да захтева гаранције од ЕУ да ће добити визну либерализацију како би дошао на наставак дијалога са Београдом.

Уцене на бриселску адресу непрекидно стижу и из Анкаре, која прети да ће се повући из мартовског споразума са ЕУ о мигрантима уколико јој не буду укинуте визе.

У светлу чињенице да је из ЕК раније најављено да би у среду, 4. маја, могло бити предложено укидање виза за Турску, у Европи се чују различити гласови: упоредо са актуелним тврдњама званичника ЕК да уклањања рампе нема без испуњених критеријума (директорка одељења ЕК за миграције и унутрашње послове Марта Сиган изјавила је да је испуњено само 35 од 72 услова), испољена су и подозрења у одрживост таквих званичних ставова.

ЕУ се „продала Турској“, поручио је мађарски премијер Виктор Орбан. Нелагодност је појачана и због тога што би визна либерализација обухватила земљу од 75 милиона становника, у време када су владе под притиском да ограниче долазак миграната.

Слична негодовања исказана су и у вези са Украјином, за коју је ЕУ, пре десетак дана, предложила увођење безвизног режима, испуњавајући тако једно од кључних обећања датих прозападним властима у Кијеву, али и Грузијом и Косовом, за које се, с друге стране, указује и да имају „сложене односе с Русијом”, којој је ЕУ увела санкције.

Тим поводом, сетимо се само колико је високе препреке морала да „прескочи” Србија да би њеним грађанима биле укинуте визе (крај 2009) – да реши питање издавања пасоша грађанима Косова, што су неки најпре видели и као захтев за индиректно признавање независности Косова.

Сви критеријуми унутар ЕУ, према речима Душана Пророковића, директора Центра за стратешке алтернативе, давно су се погубили. Коментаришући евентуално укидање виза за Турску, каже да се ту ради о политичкој одлуци, као у многим другим приликама.

„Та политичка одлука је уследила после споразума Ердоган–Меркелова, па је то једна од обавеза ЕУ. Турска прстом неће мрднути док не добије један чврст сигнал од ЕУ – или ће им бити уплаћен обећани новац или ће им бити укинут визни режим”, сматра он.

Одговарајући на питање откуд би се и остали могли наћи у „пакету”, наводи да је врло незгодно унутар заједничких институција ЕУ говорити да је турски случај предмет трговине, па да су онда у тај пакет убачени и Украјина и Грузија, као и наша јужна покрајина.

„Украјина је ту, пре свега, због тога што и Кијеву на неки начин треба показати да је ЕУ стало до ње, Грузија због све јачег притиска Русије и јачања руског утицаја, а Косово не могу другачије да реше, јер су свима на Балкану укинуте визе, само су косовски Албанци остали са њима”, каже наш саговорник.

У вези са чињеницом да је Србија, за разлику од њих, морала да уради све што је тражено из Брисела, он каже да тамо више никаквих услова нема. „Пример пуцања даблинског и шенгенског система показује нам да политичка криза превазилази институционални оквир ЕУ.

Или ће ЕУ мењати та правила игре, или ће се све свести на доношење политичких одлука, онако како налажу текуће околности. Не видим трећи пут”, истиче Пророковић.

Уз нагласак да је формални предлог за укидање виза засад стигао само за Украјину, Владимир Петронијевић, извршни директор „Групе 484” и некадашњи саветник за визну либерализацију у влади, слаже се да ЕУ сада попушта.

„Сумњам да ће ту бити примењени било какви стандарди, јер ЕУ, у политичком смислу, нема пуно простора за маневар, кад је реч о Турској”, истиче Петронијевић, додајући да онда ЕУ нема много маневарског простора ни кад је реч о другима. Не може да каже, рецимо, Украјини, која је пре седам, осам година почела разговоре о томе, да није испунила услове кад Турској гледа кроз прсте.

У уверењу да ће Брисел учинити све да са Турском одржи споразум из марта, указује да је оно што су стандарди и вредности ЕУ, у смислу заштите права, медијских слобода, могућности борбе против корупције и партитократије, заправо у потенцијалној колизији са одлуком коју ће Брисел морати да донесе.

„То је та игра у којој зарад виших политичких циљева и ЕУ долази пред изазове одбране и очувања вредности за које се декларативно залаже”, наглашава.

Поредећи, пак, формалнотехничке процедуре које се примењују према овим земљама са оном која је постојала у случају Србије, истиче да су оне другачије формулисане. „У овом другом циклусу ЕУ је много већи акценат ставила на примену усвојених прописа, док се код нас превасходно ишло на то да се усвоје одређени документи и стратегије.

Србија је, додуше, морала да донесе врло тешке одлуке у вези са применом и издавањем пасоша за оне који су наши држављани а имају пребивалишта на простору Косова и Метохије. Оштрица коментара из ЕУ је била ту, мада је у Бриселу заиста превладавало мишљење да се западном Балкану нешто мора дати, што је такође била политичка одлука”, оцењује Петронијевић.