Знамо ли шта славимо 9. маја

Дан Европе – има ли шта да се слави? Ово питање поставља амерички дневник „Њујорк тајмс” себи и својим читаоцима. А ми бисмо могли да додамо: Дан победе – има ли шта да се слави? Док славимо, обележавамо, пуцамо из топова и ватромета, не можемо да побегнемо од чињенице да су обе велике слободарске идеје – антифашизам и уједињена Европа – на неки начин данас поражене. Или бар пред поразом, али у сваком случају темељно релативизоване.

Док Москва оспорава велику замисао Европске уније, тврдећи да је то политички пројекат САД за потчињавање Европе, Брисел, Лондон и Вашингтон, руски савезници из Другог светског рата, бојкотују параду величанствене победе над нацизмом на Црвеном тргу, оцењујући то као почетак совјетске окупације дела Старог континента. Што је најгоре, и једни и други су мање или више у праву, јер се велике цивилизацијске идеје и покрети користе за геополитичке обрачуне. А разлога за славље све је мање.

Словеначки дневник „Финанце” оценио је у свом уводнику да Европска унија подсећа на Југославију уочи распада. „Уочи предстојећег референдума о одласку Британије из тог блока, успона радикалних политичких снага, мање или више насилних измена граница у суседству и савршено мирног поновног увођења граница у некада отвореној европској зони, изгледа да више нико не верује у такву ЕУ. Чак ни председник Борут Пахор, као вечити оптимиста, не крије сумњу да ЕУ може да опстане оваква каква је”, пишу Словенци.

У Љубљани бар знају о чему говоре, из прве руке им је познато како то изгледа када се распада нека мултинационална творевина. Препознају знакове поред пута. Отрцане шале о томе како ће ЕУ да се распадне кад у њу уђу Хрвати и Словенци сада делују као нека врста Нострадамусовог пророчанства. Или бар Тарабићевог.

Како пишу „Финанце“, Пахор је говорио и о својој визији „уједињених европских држава”, али лист оцењује да то данас звучи изводљиво колико је 1989. године то био план о реформи југословенске федерације који је изнео њен последњи премијер Анте Марковић. Још једна ствар подсећа на време које је претходило распаду Југославије – дебата о фискалној унији, напомињу „Финанце“. Словенци су се противили савезним издвајањима за Косово и друге сиромашне крајеве, на исти начин као што богате чланице ЕУ не желе да подмећу своја плећа за пропале европске економије.

Зато не чуди кад они најбогатији, попут Велике Британије, желе да изађу из ЕУ. Томе се противи премијер Дејвид Камерон, који упозорава да је изолационизам историјски доводио до рата на континенту и позива сународнике да остану у ЕУ, „како би се избегао будући сукоб између европских земаља“. Поједини аналитичари оцењују да су „брегзит” и сличне идеје само у функцији одвлачења пажње грађана од реалних егзистенцијалних проблема, али то не мења чињеницу да идеје дезинтеграције и радикализма задобијају све већу подршку.

Последњи у низу примера је оставка дугогодишњег канцелара  Аустрије, социјалисте Вернера Фајмана, који се повукао пред изборним тријумфом евроскептичне Слободарске партије. Сведоци смо бујања неонацистичких, некада поражених идеја на истоку Европе, пре свега у земљама око Русије. У нашем окружењу сличне тенденције примећујемо у Хрватској, где са повратком ХДЗ-а на власт неоусташтво постаје модни политички тренд, на згражавање европских антифашистичких кругова. Загреб, међутим, за сада и даље тера по своме.

Европска идеја се све више доживљава као тоталитарни пројекат и идеологија, насупрот ономе што заиста јесте – начин опстанка и суживота различитих европских народа у миру и сарадњи. Као што је Југославија била брана национализму и рату на Балкану, тако и ЕУ има овај значај на читавом континенту. Проблеми, међутим, настају када племените идеје почињу да се злоупотребљавају или деформишу, чему су Словенци били сведоци, и учесници, у оба случаја.

Пораст национализма, дуготрајна економска криза, најезда миграната, ојачана Русија, све су то изазови који подривају темеље Европске уније која има све мање снаге и политичке воље за решавање ових проблема. Готово пресликана југословенска ситуација. Када Камерон упозорава да напуштање Европске уније повећава ризик од сукоба, онда се поставља питање – а шта је он учинио да спречи ове процесе? Да ли је распиривање ратних сукоба допринело миру и стабилизацији у свету, или је само повећало сиромаштво и произвело бројне радикалне покрете? Да ли рат и интервенционизам доносе мир и благостање, или смо сви зачуђени када се криза и дестабилизација врате кући?

Комбинација фактора – исламски екстремизам, страх од тероризма и економске стагнације – дала је ветар у леђа националним и десничарским странкама и покретима широм Европе. Нешто слично се дешава и у Србији, где су још свежа сећања на НАТО агресију, али и усташки геноцид у Другом светском рату. Међутим, док се десничарски покрети у Европи махом ослањају на хитлеровско наслеђе, у нашој земљи се практично не доводи у питање ослонац на антифашистичке традиције. Тако се, са малом дозом аутоироније, може рећи да је Србија данас једна од ретких земаља која се, прокламујући политику евроинтеграција уз пријатељство и сарадњу са Русијом – ослања на обе велике идеје. А заправо, реч је о две стране исте медаље, идеји мира и сарадње међу народима у Европи.