Понедељак, 17.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ДУШАН ТЕОДОРОВИЋ, академик

Понижавајуће је да влада поништава конкурс за научнике

Не импонује ми влада која је стицала дипломе по приватним факултетима, укључујући и шефа државе, спорна је амбиција премијера да буде арбитар у вези с докторатом министра полиције
(Фото: Д. Ћирков)

Професор Душан Теодоровић са Саобраћајног факултета у Београду одржао је ове недеље у САНУ своју приступну беседу за редовног члана Академије, на тему „Моделирање саобраћаја”, и, причајући о виртуелним пчелама, слушаоцима је на интересантан начин приближио ову стручну тему.

Наш саговорник је члан Европске академије наука, професор емеритус на aмеричком Државном универзитету у Вирџинији, гостујући професор на Универзитету у Делаверу (САД), у Синчу (Тајван) и у Копенхагену. Објавио је 78 радова у међународним научним часописима, а укупна цитираност његових радова према бази Google Scholar износи 4.554. Бави се проблемима саобраћајног инжењерства.

– Развој управљачких стратегија у саобраћају променио је човечанство у 20. веку, направио од света глобално село у којем за 24 сата можете да стигнете до Новог Зеланда или Патагоније. То је довело до промена у начину организације градова, али и ружних последица, јер годишње на ауто-путевима у свету погине око милион и по људи. Поставља се питање да ли ми желимо тако да живимо или постоје алтернативна решења. Ту спадају питања попут оног како да управљамо с 5. 000 авиона који лете изнад Америке и да их безбедно спустимо. Ми правимо математичке моделе и развијамо те софтвере – каже Душан Теодоровић.

У Вирџинији сте добили грант Америчке агенције за науку за ваш пројекат који се бави оптимизацијом колонијом пчела. О чему је реч?

Осмислио сам 2001. оптимизацију колонијом пчела, инспирисану понашањем пчела у природи. То су социјални инсекти – када скупљају храну пчеле сарађују, једна другу обавештавају где је пољана или цвет и јаве: „Tамо има доброг нектара, пођи са мном!” Направили смо софтвер који решава сложене инжењерске проблеме, на пример, како направити руте возила која у једном јутру треба да испоруче робу на 1.000 адреса, с тим да што мање километара пређу, и са што мање возила. Или, како да на раскрсници делимо зелена и црвена светла тако да за сат времена укупан број возила најмање чека. Софтвер је базиран на понашању агената-виртуелних пчела, које другим пчелама по повратку у виртуелну кошницу јаве: „Нашао сам за овај проблем решење које обећава” и у следећим корацима заједно трагају за најбољим решењем. Модели са пчелама код нас се не примењују, а у светским часописима цитирани су више од 1.500 пута.

Математички сте описали и доношење одлука у саобраћају?

То сам радио као гостујући професор у Делаверу 1989. Људи у саобраћају доносе одлуке на нивоу својих перцепција. Кад мењате траку на ауто-путу, никога не питате, процените и само се убаците између два аутомобила. Примењивали смо теорију фази скупови и фази логику да опишемо те перцепције. Бавио сам се и управљањем поремећајима у саобраћају. Кад је аеродром затворен због магле, треба да ротирамо 250 авиона на мрежи. Ако сместите 100 путника у хотел и за сваког платите 150 долара, том одлуком направили смо 15.000 долара трошак. Морамо у тренутку да понудимо решење на основу софтвера како да се најбоље и најбрже реши тај проблем.

Дуго предајете у свету. Која искуства можете да пренесете нашој средини када је научна заједница у питању?

Кад видите како је наука организована у Америци, Јапану, Аустралији и читавој западној Европи, долазите до поражавајуће чињенице да само Албанија, Црна Гора, БиХ и Србија имају министарство науке. Све друге земље имају агенцију или фонд за науку, што имају и Словенија и Хрватска. Држава даје буџет, у борду седе 24 научника с импресивним биографијама, без мешања политичара у њихов рад. Србија мора да искорачи и каже да неће никаква влада да поништава научни конкурс јер је то понижавајуће за научну заједницу. Наука треба да се остави научницима, а онда сваки научник да отвори профил на Google Scholar, где се види шта је објавио, ко га је цитирао, колики има Хиршов индекс. Друго, у свету не постоје асистенти на факултетима и они нису у радном односу. Ко ради мастер или докторат, има стипендију и за то време држи вежбе студентима. Доцент, што је најнижи наставнички чин, нема сталан посао и има шест година да се докаже. Око 38. године гледа се да ли је довољно добар да добије звање ванредног професора и привилегију да не може да изгуби посао. Гледају му публикације, часописе, цитираност, пројекте, како су га оценили студенти. У Србији се с 23 године запослите на факултету и остајете до пензије. Ја сам, рецимо, написао десет пројеката за америчку Агенцију за науку, а прошла су ми само два. Такође, два редовна професора у Америци немају исту плату и разлика може да буде трострука, јер ако неко доноси универзитету пет милиона долара годишње у пројектима, он мора да има и већу зараду.

Систем мора да се ресетује
Како оцењујете Вербићев рад?
Нећу да га нападнем. Трудио се, урадио је максимум што је могао, али за неке ствари је потребно време. Постао је министар само шест месеци после одбрањеног доктората и тиме сам све рекао. Не верујем да питање науке може да решава неко без значајног међународног искуства, неко ко не зна како функционишу страни универзитети, где су фондови, правила за избор у звање... Ко нема то искуство, нека не покушава.

Какав је ваш став о поништавању конкурса за научноистраживачке пројекте?

Код нас има 18.000 научника, а заправо је три пута мање оних озбиљних. Имам примедбе на конкурс, али не бих га поништио. Први пут су урађене ствари које су добре. На пример, неко напише рад, а остали се потпишу као коаутори и тако напредују у звање, а на овом конкурсу неће добити сви коаутори исти број поена, као пре, већ деле поене по броју аутора. Лоше у конкурсу је што се гледа само последњих пет година у каријери, а требало би да се узме у обзир све што сте урадили. Морамо да се навикнемо и на институцију независног рецензента. Пошаљите рад страном часопису, они нађу рецензента у Јапану, Аргентини и добијете извештај – да је рад одбијен или има потенцијала, али морате да уважите примедбе рецензента, па да опет пробате, док вам рад не објаве.

Зашто научна јавност с више страсти прогони сумњиве докторате политичара, а радије ћути о плагијатима својих колега с Београдског универзитета? „Политика” је писала о професорки Лидији Раденовић с Биолошког факултета, за коју се сумња да је плагирала рад, и још нема епилога, као ни у афери „Индекс”.

Не знам конкретан случај, али слажем се да је то потребно да се прича и о државним факултетима. На скупу у САНУ навео сам више десетина имена запослених на државним факултетима којима је у страним часописима поништен рад због плагирања. Реч је о Биолошком, Шумарском, Рударско-геолошком, Правном у Крагујевцу, ФОН-у, Медицинском факултету, Фармацеутском... Београдски универзитет не оглашава се о овим питањима, а САНУ не може ништа даље да уради јер Академија није извршна власт, немамо право нити намеру да идемо у оперативни део. Машински факултет у Краљеву тада сам више прозвао, због спорадичног случаја, него што је требало и због тога им се извињавам. Навео сам да је Емилија Станковић с Правног факултета у Крагујевцу, некада помоћник министра просвете, унапређена у редовног професора за Римско право, тако што је објавила два рада, узевши их из дисертације Никол Жихе из Загреба, која је доказала да је реч о плагијату. И нико не сме да каже: „Људи, ово је царево ново одело”. ФОН је, рецимо, предњачио с објављивањем у сумњивим часописима, а сви су остали у звањима. Платили су 300 долара у румунској „Металургији” и објавили су им рад.

Били сте у Комисији за акредитацију за време министра Жарка Обрадовића и образложили сте ко не може да добије дозволу за рад (Европски универзитет, Интернационални универзитет у Новом Пазару). Зашто су на на крају сви добили акредитацију?

Предлози Акредитационе комисије којима се ускраћивала акредитација појединим институцијама били су детаљно образложени, a Национални савет за високо образовање је побијао ова решења и давао акредитацију без образложења. Само ректор приватног Европског универзитета дао је 70 доктората, а политичари су добијали докторате успут. Докторат значи да пет-шест година само радите докторат и да спавате. Виђао сам у свету људе који донесу пољски кревет у лабораторију, док раде експеримент за докторат, а код нас одете по докторат у Младеновац. Мени не импонује ни наша влада која је стицала дипломе по приватним факултетима, укључујући и шефа државе. Полемисало се о томе да ли је то регуларна диплома, ја сам сигуран да јесте. Ту није ништа спорно, спорно је како му се зову три најбоља друга са студија с којима је пио кафу у кафићу када губе часове. Спорно је што премијер има амбиције да буде арбитар у вези с докторатом министра полиције. Поражавајуће је и што приватне компаније траже студенте који су дипломирали на државним факултетима, а они с Мегатренда по партијској линији се запошљавају у државној управи.

Сада сте у Одбору за високо образовање САНУ. Од чега треба почети да би се уредило стање у науци?

Свет има интегрисани универзитет што значи да се студенти не уписују на факултет него на универзитет. Не уписују се на политичке науке или на хемију, него на Харвард. Сви факултети су на једном месту и прве две године студија су заједничке за сродне студије. Код нас новац држе факултети и воде своје аутономне политике. Интегрисани универзитет је добар зато што они кажу: „Развијаћемо молекуларну биологију; она нам је сада битнија од политичких наука, јер имамо суфицит и инфлацију политичара у овом тренутку”. Код нас нико то неће да каже и ми финансирамо све подједнако! Други проблем је што наши млади људи немају међународно искуство. Ја сам прогледао на постдокторским студијама у Данској и на Берклију. Осам година сам био напољу и знам шта то значи. А код нас једино хемијски факултет у Београду и у Крагујевцу имају услов да мора да се иде на постдокторско усавршавање.

Коментари125
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.