Рекордер без мандата

Пре избора опозиционари и колеге из Нове странке називали су га „шампионом српског парламентаризма”, а после 24. априла није добио прилику чак ни да одбрани престижну титулу најактивнијег посланика. Уместо уласка у нови сазив скупштине, у којој је доскора био први по броју обраћања, Владимир Павићевић дочекао је да поднесе оставку на све партијске функције, пре свега потпредседничку.

Доцент ФПН-а, с репутацијом одличног познаваоца политичке теорије, постао је тако, бар за већи део јавности, жртва политичке математике – на листи која је освојила 16 мандата, био је кандидован на 35. месту. Упркос утиску да је отписан због страначке калкулације, Павићевић је своје повлачење објаснио као „лични чин” и „принцип етике и одговорности”, додајући да остаје члан Нове странке. Рекао је и да је сам прихватио 35. позицију, верујући да ће његова коалиција освојити довољно гласова да и он уђе у парламент.

У радну биографију свакако ће моћи да убележи и неке егзактније рачунице. За две године достигао је чак 1.200 обраћања у скупштини, а само у 2015, од чак 830 поднетих амандмана, усвојена су му 144. За његов посланички рад могу да се вежу многи статистички подаци које и сам педантно своди и истиче. Јавност ће га се можда сетити и као ватреног говорника, по честом осмеху и гестикулацији, или по томе што је напредњаку Зорану Бабићу поклонио Титову биографију, или као некога ко често помиње принцип академске честитости и поштовање институција.

Али ће противници, између осталог, моћи да му замере политичко „лутање”. Оставка у Новој странци, у чијем је оснивању учествовао пре три и по године, иако је и даље члан, била му је треће велико повлачење. Без већих ломова 2009. је напустио ЛДП, у који је ушао 2008. Покушао је 2011. да покрене и „Кривајски процес”, странку названу по месту окупљања, говорећи да су Србији потребне нове снаге и да је са младим сарадницима засновао „либералну осу и прецизније онај њен део који покрива идеје и вредности социјалног либерализма”.

Сем политике, многи овог либерала, рођеног 1978. у Котору, препознају и по академском деловању. Дипломирао је под менторством Илије Вујачића 2001, а мастер студије завршио је на Универзитету у Бону 2003, да би их 2004. нострификовао на београдском ФПН-у, где је и докторирао 2011. Ангажован је на више предмета повезаних с политичком теоријом и историјом и методологијом политичких наука. Нису ретки његови студенти који кажу да је реформисао наставу, у покушају да их активније укључи. Говоре и да је одувек инсистирао на здравом животу и спорту. Тако и данас на друштвеним мрежама често помиње трчање и скорове са разних стаза. Чини се да их записује с истом преданошћу којом се бавио и парламентарном статистиком. Зато остаје отворено питање да ли и сада прави политички предах до неке нове изборне трке, или је на скупштинску „атлетику” ставио тачку.