Хармонични односи Београда и Подгорице само су затишје

За разлику од многих који оцењују да су тренутни односи Србије и Црне Горе на узлазној путањи, Златко Вујовић, са Факултета политичких наука у Подгорици и председник Управног одбора Центра за мониторинг и истраживање (ЦЕМИ), сматра да је реч само о затишју. „Према ономе што се може видети споља, изгледа да су односи Србије и Црне Горе хармонични. Нема, макар у јавности, значајних отворених питања између званичног Београда и званичне Подгорице. Међутим, мени се чини да је то, на неки начин, само затишје, из простог разлога што су стратешки интереси Србије и Црне Горе у једном делу у колизији”, каже Вујовић.

Овај аналитичар, који је учествовао на конференцији „Односи између Србије и Црне Горе десет година након референдума”, одржаној у Београду, каже, у разговору за „Политику”, да ће спорна питања између две државе поново изаћи на површину како се буде отварало неко од спорних питања, пре свега НАТО интеграција, и ако евентуално дође до промене политичких снага у Србији.

Али могућа је промена снага и у Црној Гори? Следи реконструкција владе и предстоје избори.

Нико није вечно на власти. Без обзира на то што можда из ове перспективе тако изгледа – да ће Ђукановић и Вучић бити дуго на власти – промене се дешавају. Треба да будемо спремни за њих. Тако, без обзира на изборни резултат који ће се десити, изгледа да ће влада у Црној Гори изгледати другачије него што изгледа данас.

Парламент у Србији већ изгледа другачије, у њега су ушле и партије које нису проевропске. Колико ће то утицати на односе Србије и Црне Горе?

Могуће је да ће долазак радикалних политичких партија, као што су СРС, Двери, ДСС, које су на неки начин биле означене као партије које веома негативно гледају на неке стратешке приоритете Црне Горе, утицати на међусобне односе. Под њиховим притиском у парламенту ће можда и владајући напредњаци морати да промене макар свој дискурс према Црној Гори.

Како ће изгледати будући односи у светлу чињенице да између Србије и Црне Горе данас стоје три, односно четири нерешена питања – државна граница, мањине, положај Српске православне цркве и двојно држављанство?

Нека од тих питања су веома тешка. Питање државне границе је веома тешко питање јер се ту налази статус Косова. Како закључити уговор између Црне Горе и Србије о државној граници ако је Црна Гора закључила споразум са Косовом?

Али ни та граница није до краја утврђена?

Она јесте утврђена, проблем је што то неке снаге оспоравају, у косовском парламенту, Харадинај и Самоопредељење. Међутим, и сами експерти који су радили евалуацију те процене, односно демаркацију, показали су да је то све исправно и очекујем да се то верификује, посебно због тога што Црна Гора има подршку западних партнера.

А шта је са преостала три питања?

Двојно држављанство је такође веома значајно и тешко питање за Црну Гору због бирачког права. То постаје врло проблематично пошто људи лажно пријављују пребивалиште у Црној Гори да би вукли одређене привилегије, не само гласачке – да би могли да бирају власт – већ и да избегавају порезе. Када Црна Гора и Србија буду ушле у ЕУ, а надам се да нећемо на то дуго чекати, онда ће те информације морати да се размењују, то ко су држављани Србије, а истовремено су држављани Црне Горе и они ће, по нашем закону, изгубити црногорско држављанство. То, вероватно, изазива страх код Србије – да учешће Срба у Црној Гори може знатно да се умањи.

Кад је реч о положају Срба у Црној Гори, неки говоре и да су Срби „народ опозиција”. Слажете ли се с тим?

Они који се изјашњавају као Срби у Црној Гори заробљени су у ентитетској подели и доминантно гласају за оне политичке партије које се налазе у опозицији. Они гласају за опозицију зато што прате усмеравање Српске православне цркве у Црној Гори, која јесте политички актер, и пре свега гласају за оне политичке партије које се залажу за српство. Могуће је и да ће се нешто променити на предстојећим изборима, јер се види да оне партије које су, условно речено, јасно опредељене као просрпске, као што су оне окупљене око Демократског фронта и СНП, заједно имају свега 15 одсто, што је упола мање него бирачко тело српске националности.

У ком ће се смислу променити?

Тако што ће један број српских бирача почети да гласа за партије које су ближе политичком центру и које немају јасан политички предзнак.

Србија би у ЕУ, неће у НАТО, има добре односе са Русијом. Црна Гора би, такође, у ЕУ, али и у НАТО, а погоршани су односи са Русијом. Колико ће ти елементи утицати на будуће односе?

Мислим да пуна консолидација односа Црне Горе и Србије може наступити када и једна и друга буду чланице обе асоцијације. Колико год сада звучало невероватно да Србију можемо негде планирати у НАТО-у, мислим да је то нешто што је реално. У тој варијанти, неоптерећени прошлошћу, у којој није све било бајно и лепо, може се очекивати нека консолидација, да се Црна Гора не осећа угроженом од стране Србије нити да се Србија осећа забринута за своју националну заједницу у Црној Гори. Али, оно што ће остати можда као највеће отворено питање у односима јесте статус Српске православне цркве.

Назире ли се ту неко решење?

Врло је тешко наћи право решење. Прво, доласком на чело СПЦ у Црној Гори Амфилохија Радовића, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, СПЦ више није искључиво верска институција. Она је доминантно политичка институција, која жели да учествује у политичким процесима. У последњих десет година било је доста уписа власништва у корист СПЦ, а да нема никаквих докумената која говоре у прилог томе, што отвара потпуно правну димензију око доказивања те имовине.

А колика је опасност од национализма других у Црној Гори?

У Црној Гори се сада преламају интереси многих земаља. Оно што је све више видљиво јесте да Турска има све веће амбиције да утиче на политику у Црној Гори. Основни критеријум њихове помоћи одређеним подручјима јесте да су она насељена доминантно муслиманском заједницом. А кад говоримо о национализмима, црногорски национализам постоји, али је благ и неразвијен, више везан у обланду институционалне заштите оних на власти.