Колико је власт јача од судбине

„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине...“  поручио је Милорад Додик кроз песму минуле суботе са Трга Крајине док су његови  политички противници недалеко одатле узвикивали „Миле, лопове“. Многи су одахнули јер, иако подељена, Република Српска је после  митинга и контрамитинга остала мирна.

Једно друго одмеравање власти и опозиције у Србији због изборне крађе пре двадесетак година није имало такав епилог. Тада је 24. децембра 1996. године у Београду погинуо присталица коалиције Заједно Предраг Старчевић и тешко је рањен Ивица Лазовић. Котрамитинг на Теразијама који је организовао Слободан Милошевић остао је упамћен по скандирању присталица СПС-а: „Слобо, ми те волимо.“ А он им је узвратио: „Волим и ја вас.”

Све учесталији истовремени протести власти и опозиције у читавом региону намећу питање враћамо ли се то у деведесете године, време митинга и котрамитинга.

Два митинга у Бањалуци протеклог викенда осим што су подсетила на бурне деведесете године као да су и потврдила да је овај простор поново постао несигурно тле. Како коментарише Александар Попов, директор новосадског Центра за регионализам, овдашњи лидери су углавном или „заоставштина“ из деведесетих година, или користе методе из деведесетих.

За нову политичку „растреситост” региона опет се окривљују страни фактори, некада и домаћи издајници, али је и немали број оних који све то приписују осиромашењу и бесперспективности не само грађана, него и држава региона. Све ове оптужбе и контраоптужбе односе се не само на збивања у Скопљу, где Груевски и Заев одмеравају снаге и бројношћу својих присталица на улици, или у Бањалуци, где по истом моделу Додик „ратује“ са својом опозицијом, него и на све друге опозиционе протесте, за које власт не сматра да је потребно да и она изађе на улицу.

Иако далеко од страсти која је видљива у поменутим случајевима, и у Србији се пре годину дана замало догодио „судар” две стране. Додуше, у старту је био присутан већи опрез, јер су владајући напредњаци најављивали протест у Новом Саду, на дан када је опозиција протестовала у Београду. На крају је власт одустала.

Отуда и не чуди што Жарку Папићу, политичком аналитичару из Сарајева, Србија делује као најмирнија и најстабилнија земља на овом простору. Тим пре што је, како каже, врло неизвесно како ће се завршити „позоришна представа која је почела у Хрватској”, а он мисли да тамошње тензије имају потенцијала да се прелију на БиХ, али не и на Србију.

На поновну појаву (контра)митинга ни Жарко Пуховски ни Драгомир Анђелковић, политички аналитичари из Загреба и Београда – не згражавају се. Пуховски напомиње да се на тај начин „приближавамо ономе што је у европским државама уобичајено, да се људи различитих оријентација, леве и десне, појаве истовремено на истом месту и да једни друге хоће да спрече да демонстрирају”.

„То је у плуралистичким условима нормално, само код нас добија неке додатне, примитивне црте. Није проблем што постоје разлике, него што се не успева постићи то да се те разлике изведу на иоле пристојан начин. А то је оно што се једноставно зове – политичка култура”, истиче он.

Анђелковић на ту појаву гледа из угла политичке сврсисходности. Он је присталица контрамитинга, јер, како каже, не треба олако ни препуштати некоме ту врсту иницијативе. Мисли да је Груевски јако добро одиграо што Заеву није допустио да од митинга направи „Мајдан” у Македонији. Организујући контрамитинг показао је, сматра Анђелковић, да снаге око Заева, које Запад подржава, немају подршку у грађанству. Сада је Додик, поучен тиме, урадио исто.

На опаску да је то превелики ризик и да смо имали најаве да може доћи до сукоба у Бањалуци, он одговара: „Имали смо случај у Украјини, па смо видели да је боље да се власт на време тада супротставила наранџастој револуцији, него што се устручавала, па је онда добила грађански рат.”

Наводећи да се Балкан и све земље бивше Југославије налазе у веома озбиљној геостратешкој ситуацији, потпуно другачијој него пре две године, када је све почело са ратом и кризом у Украјини, Жарко Папић указује и на одређене специфичности поменутих протеста. Како истиче, протести у Бањалуци нису били протести грађана, нити социјално угрожених, мада је формула била та.

„То су били протести два партијска блока, са партијским војницима и партијском олигархијом. Мислим да је протест опозиције показао, нажалост, да опозиција иде оним путем којим је Додик кренуо пре седам-осам година – национализмом. Национална обојеност, или такмичење у србовању, било је у оба случаја јако изражено”, каже Папић, који сматра и да је то била „апсолутно унутрашња ствар”.

Александар Попов упозорава да сва ова збивања у региону не би требало олако схватити. Како истиче, овде се кумулира незадовољство – и то није оно што се може „испразнити” на друштвеним мрежама.

„Стање малтене ни у једној земљи у региону није добро. Људи из године у годину очекују да ће бити боље, а тога нема, све је горе и горе”, указује он.

По његовим речима, овде се страни фактор више појављује као „фактор нечињења” онога што би требало да чини.

„У БиХ је, рецимо, страни фактор један од главних криваца зашто је ситуација оваква ево већ 21 годину од Дејтона”, каже Попов, додајући да Балкан не мора „под обавезно” да се претвори у трусно подручје, али да је свакако већ озбиљно дестабилизован. Он подсећа и да је Ангела Меркел прошле године упозоравала да ако овде дође до „заглављивања” миграната, може да дође до сукоба.

За разлику од Анђелковића, који у Македонији и Републици Српској види првенствено покушај Запада да заврши стављање под контролу тог дела Балкана, док је у Црној Гори, рецимо, тај посао завршен („Милу Ђукановићу не треба контрамитинг јер он има НАТО”), Пуховски оцењује да је утицај спољног фактора у региону – више или мање неважан.

„То је мантра која се непрестано чује још из социјалистичких времена. Увек се говорило о спрези унутрашњих и спољашњих непријатеља, у деведесетим је то био Сорос”, наводи Пуховски, који оцењује да се млада генерација данас изражава на другачији начин, има друге медије при руци, те да време митинга пролази.