Прикривена улога ЦИА у венецуеланском краху

Председник Венецуеле Николас Мадуро неће више никог да слуша, па ни савете блиских сарадника у латиноамеричком окружењу.

Толико је убеђен да се из Вашингтона припрема пуч против читавог пројекта социјалне револуције и наслеђа које је за собом оставио харизматични социјалиста Уго Чавес, да и најлојалније следбенике латиноамеричког левичарског пројекта проглашава за агенте ЦИА.

Пре неки дан је цијашем прогласио Луиса Алмарга, генералног секретара Организације америчких држава (ОАД), иначе Уругвајца и бившег министра спољних послова у влади донедавног председника Уругваја Пепеа Мухике кога сматрају једним од најдоследнијих и најутицајнијих левичара на свету.

Алмарго је у име ОАД-а претходно саветовао Николаса Мадура да допусти референдум на који позивају демонстранти и опозиција, незадовољни тешком економском и политичком кризом у коју нафтоносна Венецуела све дубље запада.

Уругвајац је поручио председнику Венецуеле да не издаје свој народ и не допусти себи да се претвори у ситног диктатора. Из Каракаса, Чавесов наследник частио је Алмарга етикетом да је он издајник Латинске Америке и да је агент ЦИА.

Овакав речник дојадио је патријарху левице Пепеу Мухики (81) па је Николасу Мадуру поручио да је луд и да сви у Венецуели треба да седну и да се договоре.

Много је у последње време доказа да ЦИА опет ради по свом задњем дворишту, само на мало прикривенији начин него седамдесетих година, када су из Вашингтона оркестрирани пучеви у Аргентини, Чилеу, Бразилу...

Пре само неколико дана „Викиликс” је открио да је нови председник Бразила Мишел Темер, под чијом је диригентском палицом одрађен „институционални пуч” против Дилме Русеф, дугогодишњи сарадник Америчке обавештајне агенције и да је одавно са њиховим агентима ковао план како да се докопа власти и збаци левичарску владу у најбогатијој земљи Јужне Америке.

Сада када је у Аргентини изабран за председника проамерички Маурисио Макри, и када је Дилма Русеф у Бразилу суспендована, време је да се оконча и венецуелански левичарски пројекат. Социјалистичке владе, уосталом, урушавају се као домине, наслов је у многим западним медијима.

Томе је доста допринела раширена корупција у латиноамеричким политичким структурама, али у овом делу света никад се не искључује учешће црне руке из Вашингтона.

Што се Венецуеле тиче, несташице основних потрепштина, намирница, лекова и хигијенских препарата, чести и дуготрајни прекиди струје и воде, огроман криминал на улицама великих градова, највиша стопа инфлације на свету, и неповољне економске прогнозе, свакако стварају погодно тло за огромно незадовољство.

Са драстичним падом цене нафте и застарелим постројењима за извлачење црног злата, многи социјални програми остали су без енергетског подстрека.

Иако је Николас Мадуро прогласио двомесечно ванредно стање, лидери опозиције која је недавно добила већину у парламенту позивају на свакодневне демонстрације, све док се не испоштује воља да се на референдуму одлучи хоће ли Николас Мадуро и даље остати на челу државе или у земљи треба да се одрже нови избори.

Гарда и полиција блокирају улице и често долази до сукоба са демонстрантима. Улице Каракаса гуше се у диму сузавца. Сукоби су непрестани, а опозиција опомиње да је Венецуела права темпирна бомба.

С друге стране, Мадуро (53), који је 2013. победио на председничким изборима тесном већином, и кога је за свог наследника промовисао Уго Чавес, оптужује опозицију да хоће да изведе пуч уз помоћ САД. Већина у парламенту није у стању да прогура ниједан нови закон или пропис јер их онемогућава врховни суд који је још увек под надзором председника.

Званичници „чавизма” из Социјалистичке партије Венецуеле нису у потпуности изгубили подршку најсиромашнијих слојева друштва. И даље се са неких балкона и прозора црвене плакати са Чавесовом сликом уз пароле „Ово је територија Уга Чавеса”.

Социјалисти тврде да је вођство над демонстрантима преузела екстремна десница која насиљем покушава да сруши власт.

Николас Мадуро још увек добија јаку подршку од Кубе, Еквадора, Никарагве и Боливије, државе у коме је левица на власти, иако су Бразил и Аргентина скренуло удесно. Боливијски председник Ево Моралес најоштрије осуђује „агресију” против председника Венецуеле.

Америчка амбасада у Каракасу престала је да заказује термине за добијање америчких виза, баш сада када велики број имућнијих Венецуеланаца жели да из хаоса одлети у неки мирнији амерички град. Вашингтон је ову одлуку донео пошто је Каракас одбио да изда визе додатном америчком конзуларном особљу.

Напетост на релацији Вашингтона и Каракаса траје још од почетка владавине Уга Чавеса који је запамћен по својој изузетно оштрој реторици на рачун Америке и њених претензија да владају природним богатствима Латинске Америке. 

Вашингтон је недавно увео санкције на путовања и рачуне неких од највиших функционера Социјалистичке партије. Још од 2010. године ни америчка амбасада у Каракасу, ни венецуеланска у Вашингтону немају амбасадоре. До погоршања односа долази баш у време када се одмрзава полустолетни лед у односима између САД и Кубе.

И кад је цена нафте толико ниска да више не може да покрије ни социјалне програме за сиромашне.