Може ли Србија да добије своју Колинду

Можда српско друштво јесте сазрело да прихвати даму за шефа државе, али мушка конкуренција толико је бројна и снажно укорењена да жене у председничкој трци још немају озбиљније шансе и тешко да ће се тај однос променити до избора следеће године.

Санда Рашковић-Ивић за сада је једина жена која је већ најавила учешће у председничкој трци. Али не значи да ће бити једина.

Без обзира на то што би бирачи, како кажу саговорници „Политике”, подржали припадницу нежнијег пола као врховног команданта, питање је када ће то учинити шири политички и страначки кругови. А без тог ослонца, до врха не би могли да стигну ни мушкарци.

Управо тај ветар у леђа добила је Хилари Клинтон, која би лако могла да постане председница САД. То је био кључ успеха и за даме у Латинској Америци, попут Дилме Русеф (председнице Бразила), као и за најмоћнију политичарку Европе Ангелу Меркел. Слични су и примери Колинде Грабар-Китаровић у суседној Хрватској, где је и премијерску функцију обављала жена – Јадранка Косор. У Словенији је такође владу водила припадница нежнијег пола – Аленка Братушек. На Тајвану је новоизабрана председница Цаи Инг-Вен управо положила заклетву.

Психолог и политиколог Лазар Марићевић, међутим, подсећа да смо ми много пре свих ових држава имали жену премијера.

„Ми смо као друштво осамдесетих година прошлог века прихватили Милку Планинц на месту премијерке СФРЈ. Није довођено у питање да ли је она жена, сваког је занимала политика коју је заступала у доба кризе у земљи. Ни данас не постоји истраживање које би указало на то да би бирачи одбацили некога само због пола. Оно што пресуђује су страначка и политичка оријентација и, наравно, харизма”, истиче за „Политику” Марићевић.

За Зорицу Мршевић, научну саветницу Института друштвених наука у Београду, председничка и политичка трка „више није игра полова, него игра моћи”.

„Једини проблем је што су жене нешто прикраћеније за те ресурсе моћи, јер их је мање и теже им је да придобију људе у својој партији, што је основни услов. Сви тврде да је то најтеже. Било би важно да пре евентуалне председничке функције та жена буде постављена на чело неког од најважнијих министарстава и да се на том послу докаже. Битно је и да остави утисак како је способна да заштити интересе неких важних, па и невидљивих играча и кругова који стоје иза сваког лидера”, каже Зорица Мршевић за наш лист.

Социолошкиња Весна Пешић уверена је да код дела бирача постоји традиционалан приступ са убеђењем да мушка фигура мора да буде на челу државе, али да тако нешто ипак не мисли и већина.

„Мислим да смо се можда као друштво мало измакли од тога да мора мушкарац да буде главни. Неће да победи жена као жена, нити мушкарац као мушкарац”, каже Пешићева за наш лист, а на питање да ли на актуелној сцени препознаје политичарку која би могла да постане председница у наредним годинама, она одговара да тренутно не може да каже име ниједне особе, „ни мушкарца, ни жене”, која би могла бити добра на том месту.

Да је тешко рећи да ли нека од дама које су тренутно у српској политици може до функције шефа државе слаже се и Лазар Марићевић.

„То би сада било нагађање. Нажалост, учешће жена на политичкој сцени код нас још није нека тема којој се придаје довољно простора, а ја мислим да је то врло важно”, каже Марићевић.

Зорица Мршевић каже да би најпре било добро да се више жена нађе на челу министарстава, јер би се тако повећали изгледи да Србија добије председницу.

„Немогуће је поуздано рећи да ли је она међу актуелним политичаркама. Највећи пробој од оних које су још на сцени начиниле су Јоргованка Табаковић и Зорана Михајловић, али још није извесно хоће ли она опстати на свом положају у новом саставу. Ту је и Санда Рашковић-Ивић, која јесте председница странке, али за њу је проблем управо партија на чијем је челу”, наводи Зорица Мршевић.

Она додаје да је за политички успех веома битно и менторство и да свако, био мушко или женско, има неког „сениора”.

„То је нешто што је прошла и Ангела Меркел. Мада је код нас проблем што у случају тог менторства може да се деси да оно буде протумачено негативно, па да неку жену повезују и емотивним односом с лидером. Још не постоје женски ментори за које би млађе политичарке на почетку каријере могле да се вежу”, додаје Зорица Мршевић.

Лазар Марићевић поручује да је за успех кандидаткиње у председничкој трци важно и то да се све што се некад сматрало правилом касније превазиђе. То се не односи само на тему полова, а као пример наводи америчко искуство.

„Причало се како председник не може да буде католик, па је био Џон Кенеди. Па да не може да буде разведен човек, па је био Роналд Реган, а онда да не може да буде неко ко је избегавао војску и уживао марихуану, а изабран је Клинтон. Затим да не може да буде особа лечена од алкохолизма, а био је Буш, па је дошло до тога да то не може бити црнац, а био је Обама. После свега, то што је Хилари Клинтон жена није значајан фактор”, закључује Марићевић.