Јован

Сам је. А успео је да натера многе да се постиде. Седи у паркићу на Миљаковцу два, понекад са друштвом из краја попије пиво и грицка семенке. И смишља како некоме да помогне. Не дозвољава да га систем савлада.

Радио је у кинеском ресторану али је одустао. Каснио је на посао. Не због пива већ због организације продаје дресова познатих спортиста. Као клинац из краја сакупљао је дресове асова. То је било највредније што има, али је решио да их прода и свој прилог да за лечење мале Нађе.

За ову девојчицу из оближње школе Иво Андрић, коју је и Иван завршио било је потребно 300.000 евра. Толико је коштало њено лечење на клиници у Фрајбургу. И успело је. Аукцији коју је организовао преко интернета у самој школи придружили су се познати спортисти и донатори.

И то није све.

Непознатог момка са Миљаковца подржали су славни људи. Да, прво људи па онда шампиони... Сви су дали нешто своје да помогну.

Тај новац није нестао као у бројним хуманитарним аферама. Мала Нађа је излечена. Свему се прикључило још комшија. Обичних, дивних људи. Прво је Урош Максимовић, хтео да то забележи у неколико минута, али је уз продуцента Бошка Савковића настао озбиљан филм – „Мора да ово није све”.

Када се мала Нађа, којој је у Аустрији пресађена коштана срж вратила и када је утврђено да је излечена од леукемије, филм који је сниман неколико година је завршен.

И то није све.

На премијери у Сава центру организована је нова аукција. Спортски шампиони продавали су ватерполо капице, медаље, појасеве од кимона, потписане лопте, копачке… све са освојених шампионата широм света.

И опет је Јован успео уз помоћ Спортског савеза. Сав новац, око 12.000 евра уплаћен је у државни Фонд за лечење тешких болести.

И као што је решио да помогне Нађи коју тада није познавао тако је и овај новац отишао за помоћ непознатим невољницима. Видевши шта све Јован успева позвао га је и Александар Шапић. Понудио му је радно место у његовој хуманитарној организацији. Јован је одбио. Шапић је потом организовао продају својих, неспорно вредних трофеја, и успео да се одржи на власти у Новом Београду.

И то није све.

Јован воли спорт. Жестоко навија а није хулиган. Нису му потребне „вође навијача”. Он води другачију борбу. А те „вође” којих се плаше полицајци, тужиоци, судије нису биле на стадиону Партизана у уторак када је одиграна ревијална утакмица највећих фудбалских звезда које ова мала држава има.

Тренерске легенде – Радомир Антић и Бора Милутиновић водили су најславније фудбалере. Помогли су Егзит, Нурдор, Партизан, Звезда. Момак из паркића на Миљаковцу два успео је да доведе Дејана Станковића, Предрага Мијатовића, Николу Жигића, Матеју Кежмана, Ивицу Краља, Перицу Огњеновића…

Асови су играли за децу. Стварно је срце било на терену. А на трибинама су седели звездаши, радовци, партизановци,.. Није било туча, претећих транспарената, бакљи. Сакупљено је око 100.000 евра за малишане оболеле од рака.

Јован каже да често оде до нашег манастира у Раковици. Тамо је изрекао „Боже не дај да бесмисао обузме све”.

Мора да то није све.