После првог компромиса нема повратка

Није било лако румунском сценаристи, редитељу и продуценту Кристијану Мунђију да се после већ освојене „Златне палме“ за филм „4 месеца, 3 недеље и 2 дана“ (2007) и двоструке награде (сценарио и глумица) за филм „Иза брда“ (2012), поново ове године врати у главни такмичарски програм Канског фестивала.

Напетост је за њега била велика, снажна конкуренција, јер ту је био и филм његовог румунског „супарника“ Кристија Пуја („Сијераневада“). Иако са добрим оценама критичара за „Матуру“ („Bacalaureat/Graduation“), Мунђијуов филм се није нашао у самом врху критичарских листа на којима су доминирали филмови Лоуча, Џармуша, Фархадија и Марен Аде.

Он сам у разговору за „Политику“, вођеном пре коначног канског расплета са наградама, признаје да је „осећао велики притисак да пружи филм који би се могао такмичити у Кану”. На крају је све испало како треба. Кристијану Мунђију припала је награда за најбољу режију (заслужено), коју равноправно дели са француским редитељем Оливијеом Асајасом (незаслужено). За режију филма „Матура“ о оцу и ћерки на једној од важних животних прекретница, са сјајним глумцима Адријаном Титијеном („Смрт господина Лазарескуа“) и Маријом Драгуш („Бела трака“) у главним улогама.

Прича о Ромеу Алдеи и његовој ћерки прича је и о животу сатканом од компромиса?

Није ли живот саткан од компромиса? Када направиш први, са другим и трећим већ иде лакше и човек полако склапа мир са идејом да је компромис део живота и да на крају крајева постоје различите врсте лажи, различите врсте компромиса и све врсте ситуација.

Постоји и оно да живот често није фер?

Да је свет правичан и фер и ми бисмо такви били. Ако сви око нас поштују истину и закон и ми бисмо то чинили. Нажалост, живот није такав. Не желимо да будемо будале, губитници. У животу морате бити флексибилни, имати добру навигацију кроз мутне ситуације, морате одлучивати шта је исправно а шта не у сваком појединачном случају, знати колико далеко можете да идете у компромисима, шта је за вас прихватљиво и где су границе. Када направите први велики компромис, нема повратка. То је то. Морате да наставите истим путем.

У нашим животним компромисима постоје и саучесници, незгодни сведоци истина и тајни?

Да, постоје саучесници и саучесништво између вас и оних који су сведоци ваших поступака, оних који су вас помагали. Они знају вашу тајну, оно што се од сада крије можда заувек. Саучесништво вас сада чини заробљеником са мрежом прикључака. Јер, сада ту следи и оно што се зове реципроцитет, кривица, лаж и оно да то сада постаје ваша друга природа, део вашег живота. С времена на време то прогања, али и брзо избацује из главе са оправдањем да није крај света, да никога нисте убили и да је то све само живот.

Ваш филм има више нивоа значења, ово није само прича о оцу и ћерки и о матури као окидачу за овакву причу?

Филм „Матура“ је прича о компромису и принципима, о одлукама и изборима, о индивидуализму и солидарности, о образовању, породици и старању, о родитељу који се пита шта је најбоље за дете и да ли његово дете треба да живи у реалном свету или треба да се бори да буде искрен и мења свет колико је то могуће. Тачно је да је мотив матуре нека врста окидача, како ви кажете. Матура је нека врста рендгена од тренутка када схватите да је већина вашег живота већ иза вас, као што то схвата мој јунак Ромео који се ближи педесетој години и не може више ништа да мења, осим што сматра да може још нешто да уради. Нешто што би дало смисао свим несрећама које је искусио, а то је да своје дете сачува, добро га научи и помогне да направи бољи избор у животу него што је то он учинио.

На том путу најбољих намера Ромео доживљава личну голготу?

Ромео Алдеа је у животном тренутку када почиње тло да му измиче под ногама. Брак му се распада, мајка му је стара и болесна, ћерка спремна да се отисне својим путем, а он се пита како ће му живот изгледати за десетак година. Нема никаквих одговора осим велике нервозе, притиска да се настави борба за свакодневну рутину и опстанак. Али, прича о Ромеу је и прича о друштву у његовим институцијама, прича која намеће питања о томе постоји ли веза између компромиса, корупције, образовања и сиромаштва и у томе је та вишеслојност приче о којој ме питате. Суштина приповедања за такав филм није у разјашњењу свих тема или значења, већ у изношењу малих, финих детаља који се виде током гледања филма, али се снажније повезују тек у свести гледалаца.

Да ли је корупција још увек велики проблем у Румунији?

Јесте, потребна нам је нова генерација која ће своју децу другачије подићи него што се то до сада чинило. Док се то не деси ми ћемо настављати начин размишљања да је лако одабрати решење које није ни морално ни етичко. У земљи у којој је осванула слобода пре само 25 година има још много ствари које нису освојене, а људи немају стрпљења већ желе решења на лицу места. Тек када људи схвате да је у решењу животних и свакодневних проблема потребно више етике да би постали пример својој деци, моћи ћемо да друштво променимо набоље.

Ромео решење за своју ћерку, матуранткињу Елизу види у њеном школовању и останку у иностранству?

Ми немамо јак образовни систем у Румунији, али на малом, међу елитном групом студената имамо добре резултате, а наставници су поносни на своје елите. Оваква група најчешће наставља своје студије у иностранству из којег се мали број враћа. Овај проблем се надодаје на проблем домаће корупције. Ако изгубите образоване младе људе, веома је тешко направити промене у земљи. Ромео припада људима који су разочарани друштвом и који решење за побољшање види у образовању, у шанси да и његова ћерка припадне тој малој елити добро образованих младих људи.

И тако ви проговарате и о мукама, али и лицемерству родитеља?

То су они тренуци у животу када схватате да све чему сте до јуче учили своје дете прилично лако пада у воду. Како научити дете да се бори свим силама за своју удобност или да поштује друге и бори се за своје вредности? Да ли циљ оправдава средство? Постављене су етичке границе друштва у којима се сви жале на корупцију. Наравно, говоримо о другима, јер себе не видимо, ми смо беспрекорни. Жалите се да сте сити живљења у лажима, преварама и незаконитим радњама, али и ви то исто чините када је виши циљ у питању. Шта појединац може да учини да би променио свет који на овакав начин функционише? Можда ништа, али може да покуша. Може да покуша наше дете? Може, али би родитељи требало да желе такву врсту живота за своје дете. А шта ми чинимо, шта чини мој јунак? Он жели да му дете буде срећно и да му буде удобно и нада се да ће неко други поправити свет уз све жртве које такав подухват подразумева. Зашто би његово дете било жртва?

Клод Шаброл ми је једном рекао како увек снима исти филм, а и ви се, барем када је стил у питању, изгледа тога држите?

Снимам филмове да причају приче, да постављају питања и продубе нашу истрагу света око нас. То што ја радим може се назвати реализмом. Као редитељ, трудим се да будем што одсутнији, што неприметнији у филму. Не померам камеру уколико она прати лик који се креће у кадру, а да би се то извело увек користим компликоване кореографије како бих остао кохерентан у таквим изборима...