Славни конструктор Јосиф Хвој ипак није заборављен

Пре три недеље, 16. маја, обележена је 43. годишњица рада Енергетско-пловидбеног система „Ђердап”, чија је градња започета 1964, а у оквиру којег се налазила спомен-табла с именом пројектног менаџера „Ђердапа 1”, инжењера Јосифа Хвоја (1911–1997).

У октобру 2014. чланови удружења Чеха у Београду – познате и угледне „Чешке беседе” –посетили су овај комплекс. У групи су били и ћерка инжењера Хвоја Нада Петровић и његов зет Вук Петровић. Спомен-таблу с именом оца ћерка Нада је видела 1988, а сад је није било, као ни одговора на питање кад је уклоњена.

Одмах су Петровићи започели преписку с надлежнима, доставили им податке и документе из којих се види да је Хвој у „Енергопројекту” био водећи електро и машински инжењер и дизајнер. Почео је рад на елаборату Ђердап 1953. да би на пословима пројектног менаџера био ангажован од 1963. године. На том одговорном послу радио је ”све до пуштања ХЕ ’Ђердап 1’ у рад, 16. маја 1972”, учествујући у свим преговорима, пројектним радовима, дефинисању и набавци опреме и изградњи електране.

Током градње „први пут су примењена оригинална решења по Хвојевој замисли”, навели су Петровићи и у дописима указали да је „дао и предлог локације за ’Ђердап 2’”. Градња друге електране првобитно је, наиме, планирана „на локацији код Радујевца, али је на предлог Јосифа Хвоја промењена, тако да је ’Ђердап 2’ изграђен узводно од Прахова”.

Поштовани читалац може помислити да су ћерка и зет можда и субјективни, због чега наводим детаљ из чувених мемоара „Коријен, стабло, паветина” шпанског борца, народног хероја и генерала Гојка Николиша, који су објављени 1981. године. Пишући о школовању у гимназији у Сремским Карловцима 1929, Николиш је навео: „До матуре стигло нас је петнаесторо, а тројица су били ослобођени обавезе да полажу усмени део матуралног испита: Јосиф Хвој, Тошо Тишма и Душан Поповић. Јоза Хвој, у данашње доба славни конструктор ђердапске хидроцентрале, бијаше ноторни одликаш. Тај плавокоси момак, доброћудног и као мјесец насмијешеног лица, био је универзални таленат. Баш као што их је бивало у доба ренесансе!”

За обавештеног и истинољубивог Николиша његов школски друг још 1981. био је „славни конструктор ђердапске хидроцентрале”, а ћерка и зет инжењера Хвоја били су, нажалост, приморани да тако нешто доказују од краја 2014. године, да би њихова борба делимично уродила плодом.

Крајем 2015. урамљена фотографија инжењера Јосифа Хвоја, с његовом кратком биографијом, постала је у ХЕ „Ђердап” део изложбене поставке која говори о историјату ове електране. Зато и није било потребе да за потребе ове приче чујемо и „другу страну”, која је излагањем поменуте фотографије и биографије прихватила аргументе ћерке и зета инжењера Хвоја.

Њихова борба против заборава дала је плода, али било би још боље кад би се у комплексу ХЕ „Ђердап” поново нашла и спомен-табла с именом Јосипа Хвоја. На њој би морао да нађе место и посебно дирљив, симболичан детаљ: умро је 16. маја 1997, на дан кад је 25 година раније пуштен у погон „Ђердап 1”.

Кад Чех постане велики Србин

Јосип Хвој је пореклом Чех и по очевој и по мајчиној страни, из породице која се више генерација бавила рударством. Рођен у Врднику 1911, у тадашњој Аустроугарској, заволео је Србију и постао велики Србин, сведоче најближи. Његов допринос градњи енергетског система Југославије и Србије заиста је импресиван. По окончању студија 1936. на Техничком факултету у Београду почео је да одржава електричну централу и уређаје у руднику Ртањ, а до 1941. већ је учествовао у градњи низа енергетских објеката: хидроцентрала у Власотинцу, Призрену, руднику Брежице, централа у Старом Бечеју, Инђији, Бачкој Паланци, Доњем Милановцу, у рудницима Баковићи, Благојев камен и Леце; градио је станице за одводњавање и водоводе у Дарди, Таору код Скопља, Перлезу, Цетињу, Шибенику...

После рата и учешћа у борбама на Сремском фронту, од 1946. заузео је више него истакнуто место у струци као аутор пројеката изградње низа хидроцентрала: „Ђердапа 1”, „Бајине Баште”, „Перућице”, „Бистрице”, „Кокиног Брода”, „Зворника”, „Врле 1–4”, „Међувршја”; такође и термоцентрала „Косово 2” и „Костолац”. Од 1952. до пензионисања 1976. радио је у „Енергопројекту”, а 1965. постао је заменик генералног директора и директор инжењеринга ХЕ „Ђердап”.

Висок углед који је стекао у струци водио га је у Того, Гвинеју, Пакистан, Сијера Леоне, Сирију, где је градио црпне станице за наводњавање. Све у свему, прегршт студија и пројеката изведених у Југославији и иностранству.