Среда, 17.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Америка пољуљаног самопоуздања

Нарасло је негативно расположење које тражи, и налази, израз у предизборној кампањи. Кандидати, свако на свој начин, то покушавају да експлоатишу

Свесна да уобичајена решења нису довољна да земљу врате у ритам на који се навикла, и да ће се без озбиљних промена назадовање наставити, Америка се спрема за председнички дуел двоје најнепопуларнијих кандидата своје новије историје.

Изазови пред којима се САД налазе траже много више од једноставног избора новог председника, али како ни Доналд Трамп ни Хилари Клинтон немају довољно реформског капацитета, милиони бирача доведени су у ситуацију да мање страхују од победе политичког ривала, а највише од – неизвесне будућности.

Америка се претворила у земљу изузетно незадовољних, поларизованих, затворених у себе, љутитих, разочараних и, изнад свега, застрашених људи.

Барак Обама је пре готово осам година показао да не морате да будете белац да бисте предводили највећу силу света. Унео је наду и најавио нову зору, али дан није био толико светао као што су се Американци надали. Испоставља се да Обамине године нису олакшале живот милиона Американаца на ивици сиромаштва или десетина милиона оних који све драматичније заостају за богатом елитом, удаљавајући се од „америчког сна”.

Америка је земља фасцинантног богатства, али оно припада малој групи међу 325 милиона људи. Јавни дуг достигао је фантастичних деветнаест хиљада милијарди долара. Још од краја седамдесетих није било повећања реалних зарада радничке и ниже средње класе.

Индустријска пространства поред великих градова нестају, попут оних око Детроита која су зарасла у коров. Аутоматизација је три милиона Американаца из производње пребацила у услужне делатности. Инфраструктура се недовољно обнавља.

У Њујорку је више бескућника него пре четири деценије. Потпуно супротно америчкој традицији, све је више оних од 25 година који живе са родитељима.

Када су америчке банке у старту глобалне финансијске кризе 2008. почеле да губе своје богатство, порески обвезници позвани су у помоћ. Хиљаде милијарди долара дато је као „економски стимулус”. Салдо је да су „грамзиви банкари” – како их је назвао Обама у неуспешном покушају ограничавања њихове моћи – наставили да деле милионске бонусе, док 80 одсто Американаца ни на који начин није осетило последице „опоравка”.

Све то пољуљало је самопоуздање нације навикле да јој се такве ствари догађају у дужем периоду. Нарасло је негативно расположење које тражи, и налази, израз у предизборној кампањи. Кандидати, свако на свој начин, то покушавају да експлоатишу.

Истински симптом дубоког незадовољства све мање срећне нације зове се Доналд Трамп. Очеви оснивачи Америке пажљиво су стварали систем који ће демагоге и оне са ауторитарним амбицијама спречавати да доспеју до врхова власти. Систем је функционисао савршено, али Трамп га је довео пред озбиљне изазове.

До скора је било незамисливо да аутсајдер попут њујоршког милијардера – неко ко није служио војску, држао било какву политичку функцију или одбијао да јавности достави своје пореске књиге – може да освоји номинацију републиканаца.

Узроци спектакуларног Трамповог успона који је узбуркао Америку и свет проучаваће се и много после завршених избора, али могло би да се закључи да је он нашао популистичку формулу да се обрати разочараним бирачима који политичку класу доживљавају као отуђену и морално корумпирану, неспремну да се бави проблемима обичних људи.

Такав Трамп је нешто најбоље што је могло да се догоди Хилари Клинтон. Њујоршка сенаторка доспела је до магичног броја који јој је као првој жени у америчкој историји донео председничку номинацију једне од две главне странке, али много тога ће још морати да оствари да би се партијска победа претворила у национални тријумф.

Прво јој предстоји да покуша да обједини Демократску странку подељену исцрпљујућим дуелом са њеним упорним противкандидатом Бернијем Сандерсом. Сенатор из Вермонта није се најбоље поставио према разним бирачким заједницама, пре свега према Афроамериканцима, које је препустио Клинтоновој, али се највише приближио нерву оних који траже промене.

Популарност његових антиестаблишмент порука и захтеви за „фундаменталним реформама” учинили су да део Демократске странке током последњих годину дана заокрене улево, свакако ван политичког дискурса Клинтонове.

Врхови демократа надају се да ће на страначкој конвенцији крајем јула Сандерс најмање 10 милиона својих симпатизера ипак позвати да се на фронту против Трампа дисциплиновано построје као војници партије – што баш и није лако остварљива перспектива, имајући у виду да је Сандерс створио моћан покрет који умногоме оперише ван партијских структура.

Извесно је да ће Клинтоновој требати помоћ „демократског социјалисте” како би преузела ентузијазам Сандерсових присталица, посебно младих. Да би га добила, мораће да буде приправна на уступке око тема као што су минимална зарада, здравствена заштита за све, социјална сигурност, обнова инфраструктуре, али и улога новца у политичком животу.

Хоће ли миљеница Волстрита имати снаге да прихвати део онога о чему је говорио „марксиста” Сандерс, који је својим визијама покренуо енергију „Бернијеве армије” састављане од аутентичних америчких незадовољника?

Клинтонова би погрешила уколико закључи да је претња Трампом довољна да их по аутоматизму у великом броју привуче на своју страну. Морала би да током наредних пет месеци понуди стварне новине јер незадовољна Америка очекују дубље промене од оних за које се Клинтонова икада залагала. Може ли то да им приушти када је сасвим сигурно да се она позиционира на центру успостављеног поретка?

Да би комплетирала историју, Клинтоновој тек потом предстоји да се избори с Трампом и његовом амбицијом да се републиканци после осам година врате у Белу кућу. Уколико успе, а предвиђају јој да хоће, иако је неомиљена готово колико и Трамп, чека је изазов највећи од свих: да као председница САД окупи земљу која никада до сада није била тако огорчена на вашингтонски естаблишмент, чији је она један од симбола.

У супротном, Америка ће се вратити својим биткама из прошлости: око расе, пореза, интервенционизму или изолационизму, „америчкој изузетности” – свему што блокира неку нову агенду за будућност. И доноси страх.

Коментари33
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.