Среда, 18.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Фантомке по мери

Шта је заједничко барону Хаусману и Латинки Перовић
Ајфелов торањ (Фото Ројтерс)

 

Ако је веровати нашим активистичким историчаркама, „грађанским” хероинама чији су умови често били окренути ка утемељитељском 19. веку, Србија и модерност су као уље и вода – не могу да се сједине. Ако би поруку волуминозних опуса Латинке Перовић и Дубравке Стојановић требало сумирати у једној реченици, она би могла да гласи: Србе је само силом могуће утерати у модерност, а модерност је Србију посећивала искључиво захваљујући „добрим” диктаторима и још бољим Макијавелијевим ђацима – и у њој се није дуго задржавала.

Нажалост, умне луменке обично заборављају да ни остатак Европе није било лако модернизовати. Најимпресивнији делови Париза, мрежа Великих булевара, грађени су само док је цар Наполеон трећи био у стању да барону Хаусману, бескрупулозном перфекту, даје подршку да Париз силом учини „прозрачнијим, јединственијим и лепшим” и „окрене наглавачке” његово бунтовно радничко језгро. Исељавање „најсиромашнијих и најслабијих” требало је да половином 19. века претвори Париз не само у „метрополу планете” већ омогући да у Француској буде „централизован сваки људски напредак, његово ширење и примена међу свим народима света”.

Славни барон, чије презиме Французи изговарају „Осман”, и његови безобзирни претходници сматрали су да насиље модернизације не треба да буде неселективно. Понешто је ваљало сачувати. Истицали су да ће протеривање сиротиње у далека предграђа и отварање широких булевара, који су требали да олакшају војсци гушење учесталих побуна, омогућити да ремек-дела француске уметности и архитектуре више не буду „затрпана међу безобличним уџерицама”. Растућа средња класа је коначно могла да им се „диви из сваке перспективе”.

Вучићеви непријатељи сматрају да су париски Велики булевари лепи и европски, а да ће „Београд на води” бити ружан и арапски. Није реч о етици, принципима и законима већ о естетици, латентној исламофобији и замишљеном европејству. Зато се и многи од оних који тврде да се супротстављају дављењу Београда упињу да прво удаве „Политику” и укину њену отвореност

Француска потреба за дивљењем, високим грађевинама и прозрачним градским просторима освојила је временом машту лидера широм света. „Власти у Паризу су прихватиле пројекат, а многи богати Парижани почели су да продају станове из околине Ајфеловог торња. Колико ли су новца изгубили... Ајфелова кула данас доноси десетине милиона евра чистог профита Паризу и Француској”, рекао је Александар Вучић прошле године у Скупштини Србије.

„Велики народи и земље изграђени су на великим сновима и визијама и пројектима чија ширина је људе застрашивала”, истакао је српски премијер, образлажући лекс специјалис о „Београду на води”. „У Србији је свака иновација изазивала сумње и отпор у јавности, постојао је страх од увођења јавне расвете у Београду, а грађани су сматрали и да далеководи изазивају рак... Прављени су протести поводом изградње моста Газела”.

Колико се Србија променила сведочи чињеница да ова амбициозна визија модернизације и пратећа аргументација нису преузете од Добрице Ћосића. Идеја о „Београду на води” је на трагу мисли „мајке” Друге Србије, а не „оца” оне која је деведесетих била Прва. Не чуди да њено остварење намеће примену неких од проверених алатки и бруталних метода које су омогућиле радикално преобликовање центра Париза и других европских метропола. „Воз модернизације”, који је довео Запад на сам врх светске развојне лествице, ослањао се на насиље, дискриминаторске законе и безакоње помоћу којих су уклањане бројне препреке.

Размишљајући да ли да се самоцензуришем или не – мисао против струје овде не кажњава само ауторитарна власт, идеју да пишем о сличностима између „европеизације” Париза и Београда поделио сам с колегама и пријатељима. Међу њима су били и они који су Чича Глишу, икону лажног белолистићарског отпора, заменили жућкастом Паткицом – симболом лењог селфи активизма, који је често више везан за сопствену слику на „Фејсбуку” него потребу да Србија крене неким истински другачијим путем.

Уз серију упозорења да ће ме „грађанске” Паткице растргнути на друштвеним мрежама, чуо сам и противаргумент који илуструје један од проблема који имају многи Вучићеви непријатељи: париски Велики булевари су лепи и европски, „Београд на води” ће бити ружан и арапски. Дакле, није реч о етици, принципима и законима већ о естетици, латентној исламофобији и замишљеном европејству. Нажалост, антивучићевци се углавном не залажу за истински либерализам већ само за другачије дозиране неслободе, различито обојену и ушминкану, али ништа мање фелеричну демократију. Уосталом, зато се и многи од оних који тврде да се супротстављају дављењу Београда упињу да прво удаве „Политику” и укину њену отвореност.

Постоји ту још један проблем, који се, такође, лакше види ако истовремено посматрамо баш Београд и Париз, у коме је Валтер Бењамин видео „престоницу 19. века”. Западна Европа, која је многе очарала и заслепела својом раскоши и културом, није постала таква захваљујући вредностима које данас промовише Европска унија. Она је саграђена на серији пљачки, рушења и стравичних покоља, како у „свом дворишту” тако и у далеким колонијама. У ЕУ постоји много више „геноцидних творевина” него на проказаном Балкану.

У Србији се често губи из вида да европске вредности нису садржане само у бројним „неотвореним поглављима” и принципима Европског суда за људска права у Стразбуру. Оне су утемељене на насиљу, често неупоредиво страшнијем од онога које је овде оличено у поноћним фантомкама и булдожерима. Деструкција и самовлашће створили су француски „град светлости” и друге симболе западне модерности над којом упорно ламентирају наше самоправедне историчарке, носталгичне за Брозовим „кока-кола социјализмом”.

Свуда у свету, на обалама Сене и Саве колико и у Пекингу или Бомбају, важи иста непријатна истина. Да бисмо је прихватили и можда почели да јој се дивимо, модерност захтева да заборавимо како је стизала у запуштене и оронуле градове и шта је све уништила. Уосталом, савременици су о Хаусмановом Паризу говорили као о „скупој збрци, тријумфу вулгарности и одвратном материјализму, који ћемо оставити нашем потомству”. Браћа Гонкур су жалила што више „није могуће осетити Балзаков свет”. Један француски историчар је барона оптужио за американизацију Париза, мегаломанију обележену „злочинима, грешкама и лошим укусом”.

Можда се ни Латинки Перовић и Дубравки Стојановић не свиђа оно што настаје на десној обали Саве. Иако је Србија данас чврсто на њиховом „европском” путу, то, ипак, не значи да ће све испасти баш онако како жели наша хронично згађена елита, која одбија да призна да је одавно постала доминантна. Уосталом, ни Нови Београд, највећи споменик титоистичке ауторитарне модернизације, коју су угледне историчарке успешно рехабилитовале и позлатиле, не може да се похвали лепотом.

Чини се да баш фантомке и булдожери – симболи београдске, много мање насилне и сурове репризе експресне „европеизације” трошних европских градова – обећавају да спој Србија и модерност више ни моћним историчаркама неће наликовати пословичном уљу и води. Што се естетике тиче, остаје да видимо. Љубав према модерности, широким булеварима и чистим улицама исписала је неке од најмрачнијих страница европске историје – и обликовала како најлепше тако и најружније европске градове.

Коментари46
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.