Никсон и Вучић – границе аналогије

Када сам пре две недеље Савамалу упоредио с афером „Вотергејт”, нисам слутио да ће развој догађаја у наредним данима ићи по готово идентичном обрасцу. Наиме, и Никсонова администрација је у први мах ствар игнорисала и покушавала да заташка. А онда је, када се афера распламсала, покушала да је амортизује наглашавањем да „председник са тим нема ништа” и да управо он „инсистира да се ствар рашчисти до краја”. Када ни то није помогло, оставке су, због „објективне одговорности” (премда су „делали у најбољој намери”), поднела двојица најближих Никсонових сарадника. Но, као што је познато, ни то није окончало аферу све док ланац одговорности није стигао до самог врха.

Чисто сумњам да ће и овде ланац одговорности стићи баш до „врха”, али је, у сваком случају, потпуно у праву Саша Јанковић када каже да се ова афера нипошто не може окончати само једном оставком и само политичком одговорношћу. Ствар је једноставна. Не ради се ту о пуком комуналном спору и бенигној „грешци у корацима”, као што премијер и лојални медији покушавају да представе. Неко је све то морао организовати. Неко је морао издати наређење полицији да се не одазива на позиве, координирати комуналце и електродистрибуцију, наложити ограђивање простора око срушених објеката... Барем неки од тих потеза и корака надилазе надлежност и моћ жртвованог „врха градске власти”.

Постоји, међутим, један аспект ове аналогије (Вотергејт–Савамала), који је, готово сигурно, неадекватан. Заправо, два. Никсон је против себе имао практично све медије. А у Србији су – изузев неколико који се труде да остану објективни – скоро сви дневни листови и, дословно, све телевизије с националном фреквенцијом под тоталном контролом власти.

Међутим, друга разлика је много важнија. Никсон је, наиме, упркос јавном погрому и понижењу које је доживео, био озбиљан и – са становишта интереса САД – веома успешан председник. И камо лепе среће када би Вучић за Србију био макар упола такав.

Ма колико то било трауматично и понижавајуће за једну тако велику силу, извлачење из вијетнамске мочваре омогућило је Америци да разреши дугогодишњи унутрашњи конфликт и превазиђе поделу коју је вијетнамски рат изазивао у националном ткиву, да истовремено спољнополитички продише, морално се „опере” у очима светског јавног мњења и преоријентише на нове теме – што ће у наредној деценији довести до победе САД у хладном рату. Уосталом, да ништа друго није учинио већ само „отварање Кине”, односно револуционарни заокрет у односу према Пекингу (заједно с Хенријем Кисинџером), учинило би га једним од најуспешнијих председника.

Никсон је био нека врста „жртвеног јарца”, који је положен на олтар „вијетнамског синдрома” и националне катарзе. Он је платио највећи лични и политички цех, али САД су од његове политике и његових потеза имале велику и дугорочну корист.

У Србији , по свему судећи, ствари стоје управо обрнуто. Овде земља плаћа и плаћаће цех једне неумерене политичке мегаломаније и једне полууспешне конверзије из екстремног националисте у радикалног европејца. А пошто нико – ни присталице нити странци – не верује да је та конверзија успешна, коначна и потпуна, од Вучића се тражи да уступке чини још више и још брже него што се, на пример, тражило од његових претходника.

Да зло буде горе, он им још, директно или индиректно, даје додатног повода за те сумње и неповерење. Ма шта мислио о актуелном америчком амбасадору, или Мајклу Давенпорту, више је него неукусно било гледати њихово таблоидно развлачење и блаћење претходних дана. Такав третман америчке дипломате нису имале ни када смо са САД ратовали (сетимо се само Милошевићевих сусрета и разговора с Ричардом Холбруком и Весли Кларком). И потпуно је ирелевантно да ли је ово неукусно медијско мрцварење само нервозна режимска реакција на аферу „Савамала” или пак смишљени маневар да се бирачко тело СНС-а држи у стању перманентне „патриотске” намагнетисаности, док се, с друге стране, испод жита и пажње јавности, ревносно одрађују и испуњавају захтеви тих истих амбасада.

Не тврдим да је ово друго случај, мада на то често личи. То јест, веома често су најжешће грдње на рачун западних амбасадора бивале увертира у највеће капитулантско попуштање (у погледу Косова, споразума с НАТО-ом, ММФ-ом итд). Међутим, тврдим да је то, у сваком случају, глупо, грубо и примитивно. И што је најважније, нипошто не доприноси ни јачању положаја Србије, а ни угледу актуелне власти.

Ако неко мисли да се тиме „шаље сигнал Москви”, како „скрећемо” или заокрећемо с европског пута, верујем, то јест, сигуран сам да би у Москви много више волели да, на пример, пропустимо неке маневре „НАТО и партнери” или да смо одложили потписивање или ратификацију неког од споразума с НАТО-ом, него што се радују због тога што се у понеком прорежимском таблоиду амерички амбасадор мало провлачи по блату. То би био далеко већи и много делотворнији знак државничке озбиљности и суверенитета.

*Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”