Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Никсон и Вучић – границе аналогије

Када сам пре две недеље Савамалу упоредио с афером „Вотергејт”, нисам слутио да ће развој догађаја у наредним данима ићи по готово идентичном обрасцу. Наиме, и Никсонова администрација је у први мах ствар игнорисала и покушавала да заташка. А онда је, када се афера распламсала, покушала да је амортизује наглашавањем да „председник са тим нема ништа” и да управо он „инсистира да се ствар рашчисти до краја”. Када ни то није помогло, оставке су, због „објективне одговорности” (премда су „делали у најбољој намери”), поднела двојица најближих Никсонових сарадника. Но, као што је познато, ни то није окончало аферу све док ланац одговорности није стигао до самог врха.

Чисто сумњам да ће и овде ланац одговорности стићи баш до „врха”, али је, у сваком случају, потпуно у праву Саша Јанковић када каже да се ова афера нипошто не може окончати само једном оставком и само политичком одговорношћу. Ствар је једноставна. Не ради се ту о пуком комуналном спору и бенигној „грешци у корацима”, као што премијер и лојални медији покушавају да представе. Неко је све то морао организовати. Неко је морао издати наређење полицији да се не одазива на позиве, координирати комуналце и електродистрибуцију, наложити ограђивање простора око срушених објеката... Барем неки од тих потеза и корака надилазе надлежност и моћ жртвованог „врха градске власти”.

Постоји, међутим, један аспект ове аналогије (Вотергејт–Савамала), који је, готово сигурно, неадекватан. Заправо, два. Никсон је против себе имао практично све медије. А у Србији су – изузев неколико који се труде да остану објективни – скоро сви дневни листови и, дословно, све телевизије с националном фреквенцијом под тоталном контролом власти.

Међутим, друга разлика је много важнија. Никсон је, наиме, упркос јавном погрому и понижењу које је доживео, био озбиљан и – са становишта интереса САД – веома успешан председник. И камо лепе среће када би Вучић за Србију био макар упола такав.

Ма колико то било трауматично и понижавајуће за једну тако велику силу, извлачење из вијетнамске мочваре омогућило је Америци да разреши дугогодишњи унутрашњи конфликт и превазиђе поделу коју је вијетнамски рат изазивао у националном ткиву, да истовремено спољнополитички продише, морално се „опере” у очима светског јавног мњења и преоријентише на нове теме – што ће у наредној деценији довести до победе САД у хладном рату. Уосталом, да ништа друго није учинио већ само „отварање Кине”, односно револуционарни заокрет у односу према Пекингу (заједно с Хенријем Кисинџером), учинило би га једним од најуспешнијих председника.

Никсон је био нека врста „жртвеног јарца”, који је положен на олтар „вијетнамског синдрома” и националне катарзе. Он је платио највећи лични и политички цех, али САД су од његове политике и његових потеза имале велику и дугорочну корист.

У Србији , по свему судећи, ствари стоје управо обрнуто. Овде земља плаћа и плаћаће цех једне неумерене политичке мегаломаније и једне полууспешне конверзије из екстремног националисте у радикалног европејца. А пошто нико – ни присталице нити странци – не верује да је та конверзија успешна, коначна и потпуна, од Вучића се тражи да уступке чини још више и још брже него што се, на пример, тражило од његових претходника.

Да зло буде горе, он им још, директно или индиректно, даје додатног повода за те сумње и неповерење. Ма шта мислио о актуелном америчком амбасадору, или Мајклу Давенпорту, више је него неукусно било гледати њихово таблоидно развлачење и блаћење претходних дана. Такав третман америчке дипломате нису имале ни када смо са САД ратовали (сетимо се само Милошевићевих сусрета и разговора с Ричардом Холбруком и Весли Кларком). И потпуно је ирелевантно да ли је ово неукусно медијско мрцварење само нервозна режимска реакција на аферу „Савамала” или пак смишљени маневар да се бирачко тело СНС-а држи у стању перманентне „патриотске” намагнетисаности, док се, с друге стране, испод жита и пажње јавности, ревносно одрађују и испуњавају захтеви тих истих амбасада.

Не тврдим да је ово друго случај, мада на то често личи. То јест, веома често су најжешће грдње на рачун западних амбасадора бивале увертира у највеће капитулантско попуштање (у погледу Косова, споразума с НАТО-ом, ММФ-ом итд). Међутим, тврдим да је то, у сваком случају, глупо, грубо и примитивно. И што је најважније, нипошто не доприноси ни јачању положаја Србије, а ни угледу актуелне власти.

Ако неко мисли да се тиме „шаље сигнал Москви”, како „скрећемо” или заокрећемо с европског пута, верујем, то јест, сигуран сам да би у Москви много више волели да, на пример, пропустимо неке маневре „НАТО и партнери” или да смо одложили потписивање или ратификацију неког од споразума с НАТО-ом, него што се радују због тога што се у понеком прорежимском таблоиду амерички амбасадор мало провлачи по блату. То би био далеко већи и много делотворнији знак државничке озбиљности и суверенитета.

*Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”

Коментари72
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.