Досада до смрти генералске ћерке

Нови Сад – Друго вече фестивала ИНФАНТ чији је овогодишњи програм на завидном уметничком нивоу (селектор Јелена Кајго), након „Јулија Цезара” Кокана Младеновића о којем смо раније писали, играна је представа „Хеда Габлер” словеначке редитељке Матеје Колежник. Изведена на сцени „Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта, ова продукција Словеначког народног позоришта из Марибора репрезентативан је пример за изузетне уметничке висине словеначке театарске праксе. Такође је добитник најважнијих награда на последњем издању најугледнијег словеначког позоришног фестивала „Борштниково сречање”, и у вези са тиме треба нагласити да је ИНФАНТ новосадској публици дао врло драгоцену прилику да види ову представу.

Једна од најизвођенијих Ибзенових драма „Хеда Габлер” (1890), у тумачењу Матеје Колежник је представа изванредне прецизности, високе естетизације, разорне поетске снаге. Симболички је снажна, визуелно фасцинантна, извођачки надмоћна, значењски деликатно савремена. Цела радња се дешава у једној стакленој просторији, дијагонално постављеној на сцени, затвореној, клаустрофобичној, али истовремено и врло крхкој, као што су крхке околности Хединог живота (дизајн Марко Јапељ). У тој фражилној просторији се упетљавају и распетљавају сложени односи између ликова, брачне заврзламе, прељубе и разочарања, што је све обложено омиљеном Ибзеновом темом наслеђених дугова. Хеда је плод прошлости, генералска је кћи заражена етичком ништавношћу њене класе. Она не може да пронађе смисао у слободи, а каже да је једина ствар за коју има дара да се досађује до смрти. Ове Ибзенове мисли о последицама освојених слобода, трагедији индивидуалности, указују се као веома савремене, кључне у описивању сензибилитета неолибералних друштава.

Словеначки глумци Наташа Матјашец Рошкер (Хеда), Јуриј Древеншек (Јерген), Маша Жилавец (Јулијана Тесман), Матеја Пуцко (госпођа Елвстед), Иво Бан (судија Брак), Матјаж Трибушон (Ејлерт Евборг) играју психолошки веродостојно, али и помало одсутно, као да су месечари, сабласти заробљене у туђим животима. У вези са тим су посебно занимљиво решени прекиди делова разговора, завршавају се одсечно, што наглашава и нагло гашење светла. Та врста упадљиве стилизације дијалога у функцији је означавања отуђености, удаљености између ликова.

Кључна осећајност отуђености се одсликава и на звучном плану (композитор Митја Врховник Смекар). Тихи, меланхолични тонови су у пуном складу са Хедином издвојеношћу, усамљеношћу, њеном унутрашњом празнином, појачавају је и продубљују. То је посебно експресивно у невербалним детаљима, када је Хеда приљубљена за стакло, зид просторије из које (симболички) нема излаза, где се грчи, попут неке животиње, инсекта заробљеног у стакленој тегли.

Ова изузетно замишљена и остварена стаклена конструкција асоцира и на „стаклено звоно” Силвије Плат, уметнице снажне индивидуалности, растрзаване противуречностима, чији се живот и његов насилни прекид може упоредити са Хединим. Обе су трпеле последице немогућности уклапања у мутну бару друштвених конвенција, и у извесном смислу су оне метафоричне фигуре савремене осећајности, одрастајућих генерација неолибералних друштава, заглављених у депресији.

Сумирајући своја искуства борбе са депресијама и зависношћу од хемијских супстанци, Елизабет Вурцел их је подигла на шири друштвени ниво и западни свет дефинисала као „прозак нацију”. У истоименој књизи је написала да савремено друштво чине нације на прозаку, Сједињене државе депресије, у којима хемија неподношљиву (хедагаблеровску) досаду чини подношљивом. Ибзенов песимизам се тако указује као визионарски, а нама остаје да га разумемо као изазов, као позив на превазилажење слабости и враћање у живот, у борбу, јер другог пута нема.