Идеја и стварност ЕУ

Британци су гласали за развод од ЕУ, али њихови лидери као да не желе да га започну. Из много разлога: најпре зато што ниједна страна – ни онa која је била за останак нити табор који је био за разлаз – нема план шта и како даље.

Вероватно зато што су сви мислили да ће референдум бити само средство да се од Брисела искамче додатни уступци и тиме максимизира повлашћени положај Британије у којем ужива све погодности, а себе ослобађа тешких обавеза. Сада, кад је већина одлучила да се „поврати контрола” – шта год се под тим подразумевало – догодило се да је британски државни брод ушао у олују без икога за кормилом.

Излазак из овог политичког, економског и институционалног хаоса (па и колапса) не очекује се пре јесени, али је отрежњење стигло већ дан после. Непријатне чињенице о последицама британског развода од ЕУ сустижу једна другу и свака је нови доказ да је кампања за и против „брегзита” била емоционална а не рационална.

Није спорно да је референдум био демократски и да је већина рекла своје. Интригантно је, међутим, како је само неколико политичара, зарад својих каријера, успело да већину убеди да гласа против сопствених интереса, јер се могло лако израчунати да ће економска цена разлаза бити велика.

Свуда се у кампањама дају нереална обећања, она за која политичари знају да никад неће бити испуњена, али у колевци модерне демократије овог пута се лагало безочно. То су признали и сами заговорници „осамостаљења”, кад су већ после објављивања шокантног резултата почели да објашњавају како њихове речи и обећања не треба схватати дословно.

Притом је занимљива – и за нас поучна – спрега актера британске политике и таблоида. „Брегзит” је изгуран уз велику помоћ њихових вриштећих насловних страна које су појачавале већ постојеће страхове и ксенофобију, презентирајући само једну страну британског чланства у ЕУ – њене обавезе – и потпуно игноришући другу – практичне користи припадања бриселском „клубу”.

Понашање наших таблоида – моћ без одговорности – није, дакле, ништа оригинално, они само копирају своје британске узоре.

Брисел сада притиска Лондон да активира члан 50 ЕУ „устава” и формално објави свој излазак, што онда означава почетак двогодишње процедуре раздвајања и редефинисања међусобних односа.

То се, по свему судећи, неће догодити пре консолидације британске сцене, дакле избора новог премијера, сређивања стања у редовима опозиције (лабуриста) и евентуалних нових избора – што ће потрајати. ЕУ клуб је, међутим, брзо формирао консензус да неће бити никаквих прелиминарних разговора и да будући приступ Британије заједничком тржишту неће бити могућ без пратеће обавезе која је и довела до „брегзита” – слободе кретања људи.

Излазак Британије срушио је илузију да је процес европских интеграција неповратан. Отуда и главна дилема: да ли је ово почетак распада ЕУ?

Једино што је засад извесно, то је да се о овоме много говори и пише. И да водеће земље ЕУ, Немачка пре свега, признајући да се догодио озбиљан потрес, настоје да створе утисак како није и фаталан.

Први самит одржан после „брегзита” показао је да Унија функционише. Жалост због британске одлуке је несумњива, али нико не очајава. Премда има злослутних прогноза, ништа мање нису уверљиве ни процене да је ово и прилика за нови почетак.

Сада је, наиме, много јасније шта су кључни проблеми и највећи недостаци уједињене Европе, који су резултат како њених структурних мањкавости, тако и бирократске надмености и „демократског дефицита” политичког одлучивања у Бриселу.

Због тога се као императив намеће да се ЕУ на нови начин суочава с незапосленошћу и растућим сиромаштвом „губитника глобализације”, с тешким положајем младе генерације која зна само за повремене и привремене послове, с јазом између свог центра и периферије, као и с хитношћу с којом мора да осмисли нови развојни концепт који, за разлику од неолибералног, не брине само о расту, него и о социјалној правди.

Уосталом, ЕУ је још велики експеримент, па је несклад између њене идеје и њене стварности подразумевајући, што не искључује обавезу да се стално смањује.

Најзад, да ли је „брегзит” и крај наших (западнобалканских) нада о уласку у ЕУ у догледно време, уместо „једног дана, а можда и пре”?

Први утисак је да су подједнако вероватна два сценарија. По првом, заокупљена својом новом кризом, ЕУ ће нас гурнути на страну и проширење одложити за боља времена. По другом, после лоше вести, биће јој неопходне добре, као потврда да је идеја „уједињене Европе” још жива и да није комплетна без Балкана.

То, међутим, не мења чињеницу да, колико од Брисела, напредовање зависи и од нас: није довољно поглавља из „acquis communautaire” отварати, односно европске законе само усвајати, него и примењивати. Стање у овој области, поготово после афере Савамала, као и (не)конкурентност наше економије, показују да ни издалека нисмо спремни за улазак.

Али чак да се догоди и неочекивано – да се ЕУ распадне – ми треба да постанемо уређена држава и модерно друштво. Не због Европе, него због себе.