Сан

Таблоиди су победили. Поражени су умереност, промишљање, достојанство. Превладала су очигледна лажна обећања, уз подилажење маси, удварање већини, опсене да ће бити боље када победе „они” и ствари преузму у своје руке.

Барем је то резултат гласања у Великој Британији у којој је већина одлучила да више не жели да живи као члан велике европске породице назване Европска унија. Пумпао их је таблоид „Сан”.

Острвљани су, додуше, увек били специфични. Возе контрастраном, или можда сви ми остали возимо наопако. Они излазе из ЕУ, ми отварамо прва преговарачка поглавља. Нама су заиста потребни ти стандарди које Острвљани остављају иза себе.

Обични, образовани људи с тог Великог острва, међу којима је више читалаца „Гардијана”, сада су прилично изненађени, понеки и уплашени гласом народа. Први је ретерирао Најџел Фараж, најбучнији заговорник „брегзита”: не, не, не то што сам обећавао да ће милиони које Британија даје за заједничку касу Европске уније сада остати нашем здравственом систему, да ће се сви боље лечити – није тачно. Суштински речено јесам обећао, али то није тачно. Дакле, лаж. Очита.

Али сирће је просуто. Демос-кратос на делу.

Прва жртва је Дејвид Камерон.

Класично самоубиство из нехата. Сам је тражио референдум да би пацификовао најбучније у својим партијским редовима, уверен да ће народ гласати за останак у уједињеним државама Европе. Ипак, чин оставке показује одговорност. Није заборавио за шта се залагао. Победило је друго мишљење.

Друга жртва је сам Борис Џонсон.

Убила га је сопствена прејака реч. Таблоиди су све преносили без здраве скепсе, провере. Они не одговарају за јавну реч, већ за тираж. Воде их људи који гледају рејтинге, а не чињенице. Борис их је добро користио у кампањи. Добио је шта је тражио, али је то однело и њега. Опет самоубиство из нехата.

Оде и беба с прљавом водом из лавора.

Империја се сада сукобила са самом собом. Стала је пред огледало. Демократија узгајана као енглеска трава, заливана и кошена 200 година, мора да се поштује. Има и оних који је релативизују. Кажу, у старој Грчкој јесте највиши закон био глас народа, али нису сви били народ. Гласали су најумнији, богати и школовани. Не и робови.

И нама је тај исти Запад често спочитавао да смо „незрели”, па нам треба увести демократију, јер сами нисмо способни да је инсталирамо.

И у Србији су се политичари окренули кампањама савременог типа. И они подилазе народу, обећавају немогуће, пљују противнике који су листом лопови и лажови и тако добијају простор у таблоидима и понеки глас приде. Од Сорајине стражњице и Секиних груди истина се и не види. А и није много битна.

Битан је тираж и рејтинг. Маса гласа.

А да су се у Британији ослонили на „Гардијан” – ни Камерон ни Џонсон не би извршили политички харакири. Можда само зато наши политичари треба да сачувају „Политику” – и то баш онда када их критикује.