четвртак, 06.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 07.07.2016. у 21:45 Леон Којен
ЛЕОН КОЈЕН

„Политика” је историјски потврђен јавни сервис

Драматична оставка Љиљане Смајловић суочила је и државу (као власника 50 посто ”Политике НМ”) и целу јавност с питањем како да се, у јавном интересу, сачува „Политика” као лист који се уређује у складу с високим професионалним стандардима
(Фото Д. Ћирков)
Леон Којен (Фото Р. Крстинић)

У последње три године, под уредништвом Љиљане Смајловић, „Политика” није била само најпрофесионалнији и најбољи дневни лист у Србији.

По квалитету информација, по отворености за различита мишљења и спремности да буде форум у којем ће се расправљати питања од јавног интереса, она је постала стожер независног јавног мњења, које је данас главна брана поплави политичког, културног и моралног кича у све бројнијим таблоидима и на њима сличним телевизијским станицама.

За такав резултат подједнако су заслужни и главни уредник, и колегијум листа, и цела редакција „Политике” – зато није чудно што је редакција листа готово једногласно позвала Скупштину „Политике НМ” да не прихвати оставку Љиљане Смајловић и да што пре реши замршена питања власничких односа, која су – поред неодговорног понашања менаџмента – главна сметња нормалном функционисању „Политике”.

Сви воле да кажу да је „Политика” једна од националних институција, тим драгоценија што, за разлику од Београдског универзитета, Народног музеја или Народне библиотеке, није основана као таква, него се временом наметнула свим слојевима српског друштва професионалношћу свога рада и квалитетом својих сарадника. Али, националне институције у данашњем свету могу то стварно бити једино ако нису приватна него јавна својина.

Прва петооктобарска влада без много размишљања је склопила пословни аранжман с немачким медијским концерном ВАЦ, којем је препустила 50 посто власништва над „Политиком”.

Да, на срећу свих нас, ВАЦ ускоро није решио да се повуче из Србије, од „Политике” као националног добра и ослонца демократског јавног мњења не би остало много – тачније, остало би онолико колико је спојиво с нормалним финансијским интересима медијског концерна који тражи профит послујући у иностранству.

Драматична оставка Љиљане Смајловић суочила је и државу (као власника 50 посто ”Политике НМ”) и целу јавност с питањем како да се, у јавном интересу, сачува „Политика” као лист који се уређује у складу с високим професионалним стандардима и, држећи се тих стандарда, не обликује се суштински се подређујући захтевима профита.

По важећем закону о јавном информисању, донетом пре две године, држава (као ни било која јавна установа) не може бити власник медија. Једини изузетак су медији основани као јавни сервис, што су у Србији тренутно само РТС и РТВ.

Социјалне, политичке и културне прилике у Србији су такве да би излазак државе из „Политике” продајом њеног удела – као и преосталог удела чија је власничка структура јавности недовољно позната – значио крај „Политике” као националне институције. Нови власник, страни или домаћи, покушао би од „Политике” да направи уносан посао и, самим тим, морао би и да се прилагоди тренутним тржишним условима.

Ти услови данас ни у богатијим европским земљама, а камоли у Србији, не иду наруку оваквим листовима; али, преносећи без упрошћавања и идеолошког извртања најважније информације и отварајући расправу о њима, такви листови ипак представљају кључни чинилац постојања независног јавног мњења.

Зато би, по мом мишљењу, држава требало да повуче далекосежан потез и донесе посебан закон који би „Политици дао статус јавног сервиса, правно је изједначавајући са РТС и РТВ.

По улози коју има у нашем политичком и културном животу, „Политика” то суштински већ јесте – такав закон не би само био у складу с најбољим традицијама српског друштва, он би показао и државничку мудрост какву нису имали они који су својевремено увели ВАЦ у „Политику” да би решили њене тренутне финансијске проблеме.

Ти проблеми ту су и данас, и држава би морала да издвоји средства за њихово решавање. Али, ако то не учини и напросто прода „Политику”, и она и сви ми убрзо ћемо горко зажалити. Трг испред зграде „Политике”, од недавно с правом назван по њој, у том случају је само успомена на још једну тековину српске историје које смо се безразложно одрекли.

Коментари86
cef8a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља