Сенка „Вуковара 1991” над Србијом

Зрењанин – Хрватска невладина организација Удружење правника „Вуковар 1991” поново је почела кампању да се на напуштеној сточној фарми у близини села Стајићево подигне спомен-плоча јер је ту, наводно, постојао један од „логора у којем су мучени у убијани хрватски заробљеници”. Овога пута иницијатори те идеје састали су се и са премијером Александром Вучићем, што је у уторак увече и јуче објављено као ударна вест у више хрватских медија, уз тврдњу да им је председник српске владе обећао подизање плоче.

То је, гостујући у дневнику ХРТ-а изјавио и Зоран Шангут, председник удружења који је поновио наводе да је на територији Србије у ратним годинама почетком деведесетих постојало „пет логора” под надзором ЈНА и да су у њима чињени злочини, због чега је ова организација хрватских правника још 2008. предала пријаву српском Тужилаштву за ратне злочине.

„Ово је први пут да је неко примио представнике неке удруге из Републике Хрватске на разговоре о тим ратним логорима, и то на највишем нивоу. До тога је дошло после иницијативе посланика Бундестага Јосипа Јуратовића, али и због састанка премијера Вучића с председницом Колиндом Грабар Китаровић”, нагласио је Шангут.

Председник „Вуковара 1991” тврди и да је српски премијер обећао да ће „предузети све да се злочинци открију и да се србијанско правосуђе око тога активира”, као и да ће у септембру бити омогућен долазак „свим логорашима” и члановима њихових породица у бивши „логор Стајићево”, где ће „положити венце и запалити свеће”.

„О споменику ће се још разговарати, а све ће надгледати и немачка дипломатија”, поручио је Шангут.

Перо Ковачевић, потпредседник удружења за ТВ „Нова” изјавио је како се чланови надају да ће уз Јосипа Јуратовића, Стајићево у септембру посетити и хрватска председница и министар спољних послова Немачке. Он је подсетио и да ће 18. јула бити отворена поглавља 23 и 24 у преговорима Србије и ЕУ и да ће се „пратити сви потези Србије у смислу испуњавања ових услова, као што је процесуирање ратних злочина”.

Чланови „Вуковара 1991” у уторак су у Београду боравили и у српском Тужилаштву за ратне злочине, где су такође тражили да се поступи по њиховој пријави из 2008. и истраже тврдње о злочинима. Та пријава је, како сазнајемо, пре осам година најпре поднета против непознатог лица и то за дела наводно почињена у Бегејцима и Стајићеву, а 2011. допуњена је наводима да су за мучење одговорни генерал Александар Васиљевић, у то време начелник војне Контраобавештајне службе и пуковник Ђура Живановић. Према сазнањима нашег листа српско тужилаштво је тим поводом саслушало многобројне сведоке и предузело све истражне радње и утврдило да нема елемената за покретање поступка.

Тврдње из пријаве „Вуковара 1991” својевремено је негирао и Васиљевић који је 2011. у интервјуу за „Радио Слободна Европа” поручио да нису постојали логори.

„Постојали су сабирни центри. Неко може сад да их зове логорима или концентрационим логорима”, нагласио је тада Васиљевић, тврдећи да није он организовао та места, већ командна линија.

Упитан да ли је на врху командне линије био начелник Генералштаба ЈНА, Васиљевић је одговорио да је од начелника Генералштаба био „старији” Вељко Кадијевић, који је тада био савезни министар одбране.

Некадашњи начелник војне контраобавештајне службе поставио је и питање због чега они који су били затворени у тим објектима раније нису захтевали истрагу и покренули процедуру одмах после рата, него то чине 20 година касније.

Да тврдње представника „Вуковара 1991” нису истините и да за време двомесечног притвора хрватских војника нико није убијен, већ се према заробљеницима поступало по међународном ратном праву, истицали су у више наврата и ратни ветерани из Србије. Они су у Зрењанину организовали и протесте, када су 2009. из удружења хрватских правника први пут тражили да посете комплекс код Стајићева и ту поставе спомен-обележје.

О тој намери јавност није била одмах обавештена, али када се сазнало револтирано су реаговали српски ветерани, па су у шумарцима око фарме постављане даноноћне страже како би чланови „Вуковара 1991” у томе били спречени. Хрватско удружење и тада је предводио Зоран Шангут, а захтевали су и пријем код тадашњег председника Скупштине града Зрењанина Александра Мартона.

После тога, емитована је изјава Мартона на Хрватској телевизији која се видела и у Војводини. Његов став протумачен је као подршка подизању обележја. Зато су српски ветерани тражили смену председника Скупштине Зрењанина, а он се бранио да је све схватио као процес помирења и да се за њега залаже. Хрватски медији коментарисали су да је коначно неко из Србије признао да су у овој земљи „постојали логори”.

Учесници протеста у Зрењанину тврдили су и да сабирне центре у Стајићеву и Бегејцима, из „Вуковара 1991” не помињу да би се мирили већ због намера Хрватске да наплати ратну одштету и да Србију оптерети пред међународним судовима, пред којима су обе државе касније и размениле тужбе.

Након иступа вуковарског удружења, цео крај око Стајићева и Бегејаца су обилазиле многе новинарске екипе и дописници, проверена су и сва гробља на овом подручју, али није пронађено ниједно неидентификовано тело.

„Дотично удружење није се оглашавало када је долазило до екстремистичких антисрпских испада у Вуковару последњих година када су екстремисти секирама разбијали ћириличне табле. Помирење у региону подразумева да се казне сви починиоци злочина, па и обнову свих споменика жртвама усташког геноцида који су у Хрватској углавном вандализовани. Нове пријатељске српско–хрватске односе не могу промовисати они који су били протагонисти мржње и насиља деведесетих”, закључује Мирослав Самарџић, зрењанински политиколог и активиста за људска права.