„Горак хлеб” самараша на Старој планини

Пирот – Дрвосече са Старе планине у сумрак се са коњима-самарашима враћају после целодневног рада у шуми. Уморни људи и коњи споро и пажљиво силазе ка асфалту, који је знак да су близу одморишта. А када стигну кући, чека их огњиште које тек треба заложити и скувати оброк који крепи тело. И тако је сваког дана, сем недељом и празницима.

Тежак је живот дрвосеча придошлих из Босне почетком деведесетих. Некима је овај посао породична традиција, па су и коње дотерали и наставили да раде и зарађују „горак хлеб”. Неки од њих, који су били још дечаци када су дошли под обронке Старе планине, овде су и породице засновали. Самараша, како их овде називају, има у Кални, Црном Врху и Јањи, у књажевачкој општини.

У селу Јања, на путу ка старопланинском врху Бабин зуб, живи породица Душана Јовановића. Има тридесетак крава, али се бави и продајом огревног дрвета. Каже нам да је међу првима, пре петнаестак година, почео да ради са коњима, јер је терен углавном стрм и то је једини начин да се дође до квалитетних дрва. Ипак, истиче Јовановић, све се променило када су из Босне пристигли самараши.

– Доста тога смо научили од њих. Ти вредни људи одлично се сналазе по неприступачним теренима. Ових дана, страдао је коњ код Црног врха и то је велика штета. Власник мора да издвоји месечну зараду да би купио другог коња. Повређују се и људи, али то се ретко дешава – каже Јовановић, додајући да босанске дрвосече живе у тешким условима, по напуштеним кућама, једу храну из конзерви, сами перу одећу...

Најмлађи дрвосеча, који ради са коњима-самарашима, јесте тридесетогодишњи Будимир Јошић, родом из села Јаворани код Бањалуке. Он већ дванаест година живи у селу Јања.У Србију је, тек што је постао пунолетан, дошао са оцем и братом, који сада живе на неколико километара од њега. Будимир се оженио Јеленом, ћерком ДушанаЈовановића. Имају трогодишњег сина Николу, а ускоро очекују и друго дете.

Будимир има четири коња, асарађује и са тастом, па у сезони раде са девет коња. Уколико је зима блага, ради се готово без одмора.

– Свакодневно се барем осам пута са коњима вратим до места где секач припрема дрва. Успевам дневно да са четири коња пренесем 12 кубних метара. После рада у руднику, ово је најтежи и најризичнији посао. У последње време, тешко иде продаја – прича за „Политику” Будимир и појашњава да највише раде за војвођанско тржиште. Не планира да се бави другим послом, али није задовољан ценом и сматра да би за трећину требало да буде виша.

Такозвани самарашки начин експлоатације дрва био је непознаница за пиротске и књажевачке власнике шума. Углавном се дрво секло моторним тестерама, извлачило машинама и тракторима, али време велике кризе деведесетих показало је да самараши смањују трошкове и да су неопходни за ове стрме терене богате буквом, багремом и храстом..

Будимир пали цигарету и смеши се трогодишњем сину Николи, који је омању грану везао канапом и вуче је по дворишту замишљајући да је коњ.

– Ево, овај мали већ пече занат – смеје се Будимир одмахујући главом – тежак је и горак овај хлеб, али у овим шумама нема шта друго да се ради. Надам се да ће Никола да ради нешто друго кад порасте.