Обнавља ли се англо-немачко ривалство на Балкану

Од Другог светског рата британска дипломатија је, уз одређена колебања, по многим питањима следила америчку, каже историчар Слободан МарковићУ данима кад је званични Београд уз помоћ Берлина, упркос хрватском затезању, напокон отворио поглавља 23 и 24, бивши шеф Уједињеног краљевства Вилијам Хејг посаветовао је новог шефа Форин офиса Џонсона речима: „Драги Борисе, пази на Балкан”. Овакво упутство је поуздан знак да Велика Британија изласком из Европске уније не жели да мења свој спољнополитички курс у земљама бивше СФРЈ. Хејг је то образложио речима да су „присуство и утицај Британије на западном Балкану од виталног значаја уколико желимо да спречимо да та регија поново склизне у конфликте”.

Да ли Лондон после изласка из ЕУ ризикује да у наредним годинама обнови старо англо-немачко ривалство на овим просторима? На питање каква је будућност британске политике у Србији после „брегзита” и да ли ће Џонсон послушати некадашњег шефа дипломатије, историчар Слободан Марковић за „Политику” истиче да је још рано говорити о томе, јер би најпре требало видети како ће тећи процес раздруживања Лондона и Брисела. По њему, Уједињено Краљевство ће вероватно водити дуге и тешке преговоре са ЕУ и бити фокусирано на то.

„Што се Србије тиче, тешко је говорити о ривалству са земљама попут Немачке, јер Британија је и до сада овде имала врло мала привредна улагања. А у модерној дипломатији економија диктира највећи део утицаја. По тим показатељима овде су најутицајније Немачка и Италија, и то ће се вероватно тако и наставити. Области утицаја преносе се из једне у другу, па тако и економија у политичку сферу”, каже Марковић.

Да порука Вилијема Хејга није само издвојено мишљење бившег министра већ стратешко опредељење ове земље, потврђује и чињеница да је Британија у протеклих годину дана била актер многих дешавања на овим просторима. Тако је у јулу 2015. године Лондон иницирао предлог резолуције о Сребреници, по којем би Србија требало да призна геноцид у тој босанској енклави, а овај документ одбијен је само захваљујући вету Русије.

Потом је у марту ове године принц Чарлс посетио Србију, Хрватску, Црну Гору и Косово, што је била прва посета, после готово четири деценије, неког члана британске краљевске породице нашој земљи. А посете британске краљевске породице нису само протоколарне, већ делују и као продужена рука Форин офиса.

Да Британија неће мењати своју политику на западном Балкану, уверен је и Владета Јанковић, бивши амбасадор у Лондону, који је ту тезу објаснио речима да Борис Џонсон, иначе заговорник „брегзита”, „не бије изгубљене битке” и да би се зато могло рећи да је „у политици у доброј мери опортуниста”. Због тога, Јанковић не очекује да ће нови шеф британске дипломатије смањити амерички утицај на британску спољну политику, подсећајући да је Џонсон и рођен у САД.

Слободан Марковић уверен је да постоје два генерална сценарија кад је реч о целокупном курсу Уједињеног Краљевства у будућности. „Један је да ће се Британија фокусирати на Комонвелт, а други да ће настојати да се држи европске економске зоне. Од тога би могло да зависи да ли ће Џонсонова дипломатија више да се усмери на свет или ће бити окренута ка Европи, као и до сада. Међутим, тако важне кораке у овом тренутку није могуће предвидети”, убеђен је Марковић.

На питање да ли би евентуално захлађење односа Турске и Запада могло да буде повод да Британија потражи нове савезнике у земљама попут Србије, он одговара да би политика Лондона у тој ситуацији могла у многоме да зависи од политике Вашингтона и САД. „Још од Другог светског рата британска дипломатија је, уз одређена колебања, по многим питањима следила америчку”, каже Марковић.

Какви год да су британски планови за западни Балкан, оно што је неспорно јесте да је утицај Уједињеног Краљевства у новијој историји Србије тема која је постала веома актуелна после 5. октобра 2000. У јавности је после тих промена нашироко помињан уплив обавештајне службе МИ6, а као њеног шефа у Београду медији су означавали Ентонија Монктона, тврдећи да је, између осталог, руководио хапшењем и пребацивањем Слободана Милошевића у Хаг.

Деценију и по после тих дешавања, овај врло утицајни бивши дипломата за „Њузвик” оцењује да ће сукоб на Балкану бити могућ још 20 година, „уколико се не примени западноевропски модел помирења” и да смо „20 година после Дејтона далеко од успостављања трајног мира”.

„Приступ у којем се допушта политичарима и народима западног Балкана да сами одређују своју будућност не доприноси променама у оној мери у којој је то потребно. Напори да се успостави трајан мир ретко трају једну генерацију”, патерналистички констатује Монктон. Коментаришући будућу улоге своје земље, он наводи и да „било да сте гласали за то да Британија остане у Европској унији или против тога, Британија не може да пренебрегне нестабилност континенталне Европе”.