У потрази за гробом сликара

Зрењанин – брзо заборављамо своје умне главе, а пример за то налазимо и у Зрењанину. У овом граду највећи део живота, и то онај стваралачки, провео је Константин Данил, сликар који спада у сам врх српске уметности, а у 19. веку, тврде критичари, нема му равног. Мада је његово стваралаштво још за живота добило високе оцене, а по осликавању храмова прочуо се надалеко, није прошло ни пола века од његове смрти а његов гроб био је заборављен и практично изгубљен. Пронађен је случајно.

О самом животу генијалног сликара много се мање зна него о његовим сликама. До данашњег дана нагађа се о години и месту његовог рођења. Као година рођења помињу се 1779. и 1782, а као место село Лугош у Румунији и Ечка код Зрењанина. Његово порекло још није довољно истражено, а својим сликарем сматрају га Срби, Румуни и Мађари. Неки историчари доказују да му је презиме било Григоровић, да му је отац био Рус, а мајка Српкиња. Око једног се сви слажу – био је изузетан уметник. Није завршио ликовну академију, али богати клијенти ипак су се отимали да од њега наруче портрете, иако је, како је забележено, био изузетно скуп – чак десет пута скупљи од осталих. Никола Влајић, панчевачки етнолог, на скупу посвећеном чувеном сликару рекао је да је он, поред портрета, успешно осликавао и православне сакралне грађевине. Израдио је иконостасе у храмовима у Панчеву, Уздину, Темишвару, Добрици и Јарковцу. После другог иконостаса постао је изузетно богат човек и највећи део живота провео је мирно у Зрењанину. У тадашњем Великом Бечкереку дружио се с вишим слојевима и оженио се младом Софијом Дели, девојком из племићке породице. Супруга му је послужила као модел за Богородицу на иконостасу у Успенском храму у Панчеву. У Зрењанину је отворио и школу сликања. Око 15 сликара били су његови ученици и следбеници. Већина је заузела високо место у националној историји уметности, а један од њих био је и познати песник и сликар, наш највећи романтичар Ђура Јакшић. И данас постоји кућа у Улици цара Душана на којој мермерна табла означава да је ту био атеље сликара Данила у којем је радио готово четири деценије, све до смрти 1873. Изјашњавао се као православац и сахрањен је по православном обреду на католичком гробљу.

На гробу није било споменика, претпоставља се да је ту био постављен дрвени крст који је временом иструлио и нестао. На сликарев гроб се заборавило и нико није знао где се налази. Тек 1937, претпоставља се случајно, приликом ископавања гробнице за неку покојницу, гробари су наишли на два лимена сандука. Изашла је посебна комисија на чијем је челу био градоначелник Петровграда, како се тада варош звала, инжењер Владимир Живковић, а у чијем су саставу били финансијски саветник, градски физик, односно лекар и записничар који је сложио записник, који се и данас чува у Историјском архиву. Констатовано је да су у откривеним ковчезима нађени посмртни остаци сликара Данила и његове супруге Софије Дели. Мошти сликара и његове супруге сахрањене су тада на истом Калваријском гробљу, на месту где је 1950. Градски одбор великом уметнику подигао споменик који ту стоји и данас.

Када је 1961. године у зрењанинском Народном музеју приређена изложба слика Константина Данила, тада веома уважени критичар и историчар уметности др Павле Васић написао је да уметников живот и каријера никад нису до краја расветљени, али је зато на располагању његово дело. „Оно говори једним јасним језиком, то је језик рођеног сликара какви се не рађају често и који оплемењују све што додирну кичицом”, написао је Васић.