После политичких рафала уследила јавна размена дипломатских нота

У вишемесечни спор између Београда и Загреба – прво због миграната, потом због захтева да Србија промени закон о универзалној јурисдикцији за ратне злочине, чиме је блокирала отварање поглавље 23 с ЕУ, а потом због рехабилитације Алојзија Степинца – укључила се и дипломатија: на хрватску ноту Србија одмах одговара својом нотом.

„Србија  је Хрватској упутила протестну ноту због рехабилитације фашизма, злочина против Срба, њиховог покрштавања и инцидената који се у тој држави повећавају против грађана српског порекла”, рекао је министар спољних послова Србије Ивица Дачић.

Према његовим речима, Хрватска је земља у којој се рехабилитују фашистичке творевине које су постојале и у другим државама, али у којима се, како је рекао, не држе хвалоспеви као у Хрватској. „Степинац је био духовник усташког покрета, благосиљао је злочине и усташку државу, говорећи да је то божје дело и дар Хрватима”, рекао је Дачић и подвукао да никакви протести то не могу да промене.

Објаснивши да је само уручење ноте формалност и да се она може и примити, и коментарисати, и одбити, он је истакао да је битно то да ће се она свакако објавити и и да ће се у јавности наћи порука тог документа. „И пре него што је хрватска нота званично била уручена у понедељак поподне, фактички је већ било обелодањено шта она садржи. Исто тако сам ја на овој конференцији за медије рекао шта ће бити у српској ноти”, навео је министар.

Упитан да ли се плаши да ће Хрватска одбити да прими српску ноту, он је казао да Београд протестне ноте не покреће како би се поредила са другом земљом, већ када је реч о неком суштинском питању, као што је обнова фашизма.

Хина је у понедељак објавила да је хрватско министарство спољних и европских послова упутило протестну ноту Србији због „неприхватљивих изјава” српских званичника Томислава Николића и Александра Вучића о поништењу пресуде кардиналу Степинцу.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин изјавио је да је рехабилитовати усташког викара Алојзија Степинца и говорити о добрим намерама према Србима лицемерно колико и полагање венаца на гробове убијене деце у Јасеновцу од стране оних који се клањају усташама у Блајбургу.

Београд је и у септембру прошле године, после одлуке званичног Загреба да због великог прилива сиријских избеглица блокира границу са Србијом и онемогући улазак путницима са српским пасошем, реаговао дипломатском нотом, у којој је оцењено да такве мере нису забележене у цивилизованом свету и да се потези Загреба „по свом дискриминаторском карактеру могу поредити само са мерама предузиманим у прошлости, у време фашистичке Независне државе Хрватске”.

Међутим, хрватски амбасадор Гордан Маркотић одбио је да ту ноту прими, иако је дошао у МСП и упознао се са њеним садржајем, што је, како је како је тада за наш лист објашњавао Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ, прихваћена пракса у дипломатији.

Памти се иначе да је петнаестак дана касније и амбасадор Албаније у Србији Иљир Боћка одбио да се одазове позиву МСП како би му била уручена протестна нота због напада на српске фудбалере у Албанији.

Додуше, и Београд се више пута нашао у ситуацији да не жели да прими протестну ноту неке државе. Примера ради, Милан Симурдић, амбасадор СРЈ у Загребу, 2002. године одбио је да прими хрватску ноту после једног инцидента на Шаренградској ади, у коме је југословенска војска испалила упозоравајуће хице пошто се граници приближавао чамац чији долазак није био најављен, а како се касније испоставило, у њему се налазила делегација Хрватске. Свој потез Симурдић је тада објаснио чињеницом да инцидент није истражен.

Зашто се Србија у најновијем спорењу са Хрватском није одлучила, рецимо, на такав корак, да не прими ноту, већ на то да упути контраноту?

Професор Факултета политичких наука и бивши амбасадор Србије у Берлину Иво Висковић каже да то не може да зна. „Да ли се наша амбасадорка (Мира Николић) није снашла или је имала такву инструкцију… Заиста је незгодно коментаристати кад не знате конкретно. Али, у сваком случају, када се нота прими, уобичајено је да се на њу одговори контранотом”, каже Висковић и додаје да тежина дипломатске ноте није тако велика – да представља „средњи начин изражавања незадовољства”.

Висковић износи и мишљење да укупна ситуација између две земље „није добра, нарочито због тога што се користе неки правни процеси да би се од тога правила политика”. „Уколико је пресуда поништена због некоректности правног поступка, онда заиста није било потребе да се реагује на такав начин, тим пре што је таква ситуација била и код нас у случају Драже Михаиловића и Милана Недића, када је поништаван правни поступак као неодговарајући нормалним условима у цивилизованим земљама”, каже Висковић, подвлачећи да је, дакле, реч само о поништавању судског поступка, а не да је неко проглашен невиним.

С друге стране, потпредседник Центра за спољну политику Драган Ђукановић каже да је јасно о чему се ради. „Поништавање пресуде због некоректности правног поступка само је формални изговор за суштинску рехабилитацију”, сматра он.