Субота, 02.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Олуја” на Косову

Имамо ли снаге за период болесне равнодушности у којој ћемо, усредсређени на себе, своје грехове и поразе, Хрвате и Албанце доживљавати као далеке, рецимо, афричке нације? Могуће да су крајишки Срби ту дилему мржње и љубави решили у трпљењу и познавању сопствених вредности и грешака
Убијена Јелена Ћук с ћерком Анком уочи Другог светског рата (Породични албум)

У „Скалинади”, ћевабџиници у Грачаници, стоје два хрватска војника. Поред скромног шанка и распаљене скаре зноје се у маскирним униформама са државном заставом на рукаву и ознакама Кфора. Они су ту, на територији Републике Србије, да чувају мир и стабилност и поједу своју порцију ћевапа код Горанаца протераних 1999. године из центра Приштине.

На истој терасици, која је заправо део уске и затрпане гето улице, стоји и госпођа Даница Крстић и прича с неким пролазником. Она је рођена у селу Зрмања у Независној држави Хрватској, мајка јој убијена 1943. на њиви, а отац је од последица мучења у усташком затвору умро 1944. код куће. Пекли су му табане. Даницу и још двоје посмрчади, Јелену и Николу Ћука, сада покојних, подизала је бака Манда. Кад је она занемоћала, завршили су у три различита дома за сирочад.

То су општа мучна места, стотине хиљада злочина са којима је живела једна земља која, у великој мери, није успела да их процесуира изван идеолошког кључа и етничког баланса. Од злочина је после свега остао сусрет с другима и собом – виђају се потомци и сведоци, срећу се обновљене идеологије и њихове давне жртве.

Тај сусрет посебно је занимљив на Косову и Метохији, јер Албанци и Хрвати заузимају прва два места међу политичким затвореницима, међу борцима против Југославије, противницима заједничке државе. Савез и пријатељство на заједничком послу одржавани су на различитим нивоима, од продукције доктора наука у Загребу до заједничких команданата Хрватских оружаних снага и Ослободилачке војске Косова, као што је био, на пример, Агим Чеку.

Када је хрватски председник Фрањо Туђман на книнској тврђави дизао барјак и стављао круну на „Олују”, уз одабране јуришнике, поред њега се нашао и један Албанац, генерал Рахим Адеми. Од последица њихове акције кренуо је цунами стотина хиљада људи чији се удар заустављао и по спортским халама, напуштеним фабрикама, домовима културе и студентским центрима Косова и Метохије.

Стигли су петрињски професори и њихови студенти, глинска сиротиња на коњским колима и на Сунчаном брегу у Приштини провели читаву зиму, месецима су се сабирали, тражили гробове успут умрлих сродника, искали бедне принадлежности Црвеног крста, покушавали да се снађу, делујући при томе као да су све болести оставили у завичају који више не постоји.

Уопштено говорећи, школовани део тог новог света, образован по хрватским свеучилиштима, једнако као и банијски сељаци што су певали „Крајишници, ђе ћемо на прело” није са собом донео наглашену мржњу према Хрватима. Иако су многи од њих пушке „бацили на Дрини”, одвратност према непријатељу није била основа њихових уништених живота, а исти такав однос имали су и према новим комшијама Албанцима који су их сматрали великосрпским елементима што „окупирају њихово Косово”. То их је скупо коштало: при новом изгону 1999. године, многи су убијени и отети, а оно мало имовине стечене у тих неколико година нетрагом је нестало.

С друге стране, идентитет – та готово потрошена свеобухватна реч – недовршених балканских скупина које грчевито траже садржаје за изгубљене идеологије, формиран је, добрим делом, и на борби против Срба и Југославије. Изгледа, као да су, на већини поља, Хрвати ту битку добили, док Албанци настоје да, уз безрезервну помоћ западних савезника, Србима задају завршни ударац. Данас су и једни и други далеко од српског политичког, културног или, недајбоже, војног утицаја. Али, ту се нешто чудно дешава: што су даље од Срба, то су управо Срби стални предмет и садржај њиховог јавног живота, идентитета, борбе, жеље за обрачуном, борбе за власт или, парадоксално фашизације друштва.

Било би превише банално рећи да се хрватско „ја” тако брзо измерило с осталим различитостима европске заједнице и да се, после тог искуства, окренуло према дубини Балкана да потражи свој садржај. Пре су делови тог садржаја, сукоба и његових последица међу свима нама.

Александра Будимир из Грачаца без трунке мржње, у свом дневнику, недавно објављеном, говори како јој је измасакриран отац на Велебиту, а мајка неколико дана после његове сахране обукла белу кошуљу и рекла: „Тата ће доћи касније, а ја хоћу све да спремим док он и гости не дођу.” Тог дана била је годишњица њиховог брака и девојчица је у том тренутку схватила да јој је, заувек, отпутовала и мајка. Неколико месеци касније она се обесила, а Александру је „Олуја” донела у Приштину. Одатле је прешла у грачанички гето, формирала породицу и прихватила живот који, после свега, сачињавају и ови хрватски војници поред горанске скаре.

Како онда у нашим животима постоје Хрвати: Хрвати постоје док нас воле; Хрвати постоје док нас мрзе; Хрвати постоје док их волимо; Хрвати постоје док их мрзимо! Да ли је дошло време за брисање из наших понижених емоција све ове четири категорије? Имамо ли снаге за период болесне равнодушности у којој ћемо, усредсређени на себе, своје грехове и поразе, Хрвате и Албанце доживљавати као далеке, рецимо, афричке нације?

Могуће да су крајишки Срби ту дилему мржње и љубави решили у трпљењу и познавању сопствених вредности и грешака. О томе сведочи и једна избегличка прича: када се, након више од десет година, вратио у своје село код Двора на Уни, Србина М. О. зауставили су локални Хрвати и питали: „Јеси ли, ти М., палио наше куће?” Застао је испред њих и одговорио: „Нисам палио, а нисам ни гасио!”

Време је за равнодушност, некима ће она бити тежа од смрти, логора и свих ратова у којима се гинуло, палило и убијало. Срби су је окусили, деценијама после Јасеновца, живети с њом после „Олује” биће јако тешко.

Коментари24
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.