Среда, 08.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Нова влада, стара прича

Дошао је и тај дан. У суштини, невољно и са слабо одглумљеним усхићењем, „технички” премијер, мандатар Александар Вучић, коначно се појавио у скупштини и предао председници дугоочекивани списак министара своје „нове” владе.

По свим објективним параметрима, овде се не ради о новој влади, већ о једној обичној реконструкцији средњег обима. Управо оној о којој је премијер говорио и коју је најављивао током читаве 2015. године, то јест све док – услед претераног и, како се испоставило, неоснованог страха за исход локалних и покрајинских избора – није решио да иде на још једне ванредне парламентарне изборе.

Чак и за српске политичке прилике, у којима више ништа није чудно ни скандалозно, делује готово невероватно да се земља пола године држи у полуванредном стању само зато да би, након вишемесечног политичког прангијања, на крају било промењено неколико релативно неважних министара (Веља Илић, Вербић, Сертић, Тасовац, Снежана Богосављевић, Удовички, Селаковић). СПС остаје главни коалициони партнер, а Ивица Дачић министар спољних послова и „први потпредседник” владе. На својим местима, поред Дачића, остају и Небојша Стефановић, Расим Љајић, Зорана Михајловић, Душан Вујовић, Антић, Вулин, Удовичић, Ђорђевић и Лончар. „Тресла се гора, родио се миш” – од те овештале сентенце вероватно нема бољег и краћег начина да се опише исход ове полугодишње вештачке изборне и постизборне „драме” у режији старог и новог премијера.

Ваљда су зато на конференцији за медије у скупштини, непосредно након Вучићевог обраћања, представници „лојалних” медија мандатара одмах затрпали неважним питањима попут оног о „спорној” сексуалној оријентацији једног од предложених кандидата или хуманитарној помоћи Македонији, која је суочена с поплавама – уместо да га, на пример, питају: „Зашто сте толико чекали да би на крају извршили ове, у суштини, козметичке кадровске промене?” Или: „Зашто сте у владу опет узели Дачића и СПС када сте јавно говорили да у њих немате поверења и да ће се удружити с опозицијом само ако им се за то укаже прилика?”, „Шта Вас је определило за господина Шарчевића као министра просвете?”, „Шта ће да раде министри без портфеља Славица Ђукић Дејановић и Милан Кркобабић поред живих Вулина и Лончара на месту министра здравља, односно рада и социјалне политике – осим ако то већ није припрема за неку будућу реконструкцију?”

Кадровска решења и нису нарочито битна (ни) када је реч о овој Вучићевој влади. Сви изабрани министри ионако ће само бити посилни, помоћници или, у најбољем случају, ађутанти и портпароли премијера и јед(и)ног министра – самог Александра Вучића.

„Па, добро, има ли у овој старој-новој влади нешто добро и вредно хвале?” – питате се. Искрено, мало је тога. Можда је за похвалу решавање проблема смедеревске „Железаре” – уколико се овај аранжман с Кинезима заиста испостави као спасоносан. Треба похвалити и смањење буџетског дефицита и бољу наплату фискалних обавеза.

Тачно је. Отворена су и нека поглавља у преговорима с ЕУ, али од тога нити има неке конкретне политичке или економске користи, нити се назире тренутак када ће та поглавља бити затворена, или политичка и материјална цена којом ће то евентуално затварање бити плаћено.

На крају децембра 2015. године, јавни дуг је износио преко 25 милијарди (тачније 25.239.778.440) евра, односно 75,5 одсто бруто домаћег производа Републике Србије. Крајем 2011. године, дакле последње године пре наступања напредњачке „револуције”, дуг је износио око 15 милијарди евра и 45 одсто БДП-а – другим речима, за четири године повећан је за десет милијарди евра и чак тридесет одсто БДП-а. Али о томе се мало или нимало говори у премијеровим јавним наступима. Као ни о напретку који је, за мандата две и по Вучићеве владе, „Косово” направило на путу ка пуном суверенитету и чланству у готово свим међународним организацијама.

Када се погледа (пре)опширни и прилично заморни експозе из априла 2014. године, може се видети да, упркос његовој доминантно апстрактној и фразеолошкој структури, много од онога што је у њему најављивано, као конкретна мера и задатак, углавном није остварено. Али најгоре је то што је за понешто од најављеног и добро што није испуњено. Наиме, у том експозеу (тадашњи) мандатар је поносно најавио „довршетак приватизације” и распродају свега што још није било продато – од „Телекома” и ЕПС-а, до РТБ Бор, преосталих банака, осигурања, лутрије, аеродрома... Дакле, добро је што тај део обећања није испунио. И треба се надати да – упркос свом одоцнелом (нео)либералном штреберају и фасцинацији принципима неолибералног консензуса оличеног у мантри „стабилизуј–либерализуј–приватизуј–отпусти” – неће успети баш све да испуни ни овога пута.

Главни уредник НСПМ

Коментари66
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.