(Не)благодети приватизације

Прославише, 6. августа, рудници Србије свој дан. Једни приватизовани, други пред приватизацијом; једни са профитом, други у дуговима и губицима. У неке, на Дан рудара, стигоше и неки од министара. Да понове одавно знано да је рударски хлеб са седам (или девет) кора, да обећају како ће све учинити да се стандард људи који раде најтеже послове на планети подигне.

У Рудник олова и цинка (РОЦ) на Руднику дође министар за рад, запошљавање и социјалну политику Александар Вулин. Њему западе најлакши посао: није морао рудничким камаратима ништа да обећава. Јер, овај рудник убира профит сваке године од своје приватизације (септембра 2004. године); плате су редовне и, вероватно, боље него у другим рудницима; од приватизације до данас је запослено 139 нових радника, а конкурс за нове рударе је овде стално отворен; заштита на раду је врхунска (тек две-три повреде годишње). Вулин је све то сажео у једну реченицу: „Кад год критикујем пљачкашку приватизацију у Србији, уједем се за језик, јер се сетим РОЦ-а који је један од пет примера најуспешније приватизације код нас”.

Град под Рудником је, у више случајева, пример добро урађеног посла. Прелазак са друштвеног у приватно власништво по оном првобитном закону је успео у неким важним предузећима, а „Металац” и „Звезда” су за то одлични примери. Мада каснећи, срећно се по раднике завршила „транзиција” и за трговину „Пролетер” и, после дугог и мучног бити ил’ не бити, за Фабрику аутомобилских делова.

Али, ако је Милановац до деведесетих година имао близу 20.000 запослених (колико и становника), а данас их је нешто више од половине тога броја, онда морам констатовати да није све ишло „као по лоју”. Рецимо, од приватизованог „Градитеља”, УП „Шумадија” и „Дечјих новина” није остао ни камен на камену. Приватизовање ПИК „Таково” је узроковало да је већина радника, из године у годину, добијала радну књижицу у руке и излазила кроз капију. Од три фабрике конфекције „Рудник” на општинском атару две су закључале хале, а трећа знато смањила број кројачица и шваља. Саберимо запослене у њима који су радили пре четврт века и добићемо разлику између тадашњег и данашњег броја запослених у општини. А где је још десетак земљорадничких задруга! Док су постојале, нисмо кукали како нам је село запуштено, напуштено и закоровљено. Да ли су угашене фирме, ипак, могле да се спасу, да ли су сви отпуштени радници били вишак који производњу чини нерентабилном – о томе се оцењивачи никада неће докраја сагласити.

Било како било, у „спасоносној приватизацији” свега и свачега, Милановац је још добро и прошао. Могао би министар Вулин, кад критикује пљачкашку приватизацију, мирне савести да се „уједе за језик” на још неколико овдашњих примера.