Музеј праунуке маршала Д’Епереа

Рудник – Са Сиголен Франше д’Епере смо се сасвим случајно, протеклог викенда, нашли за истим столом у ресторану Туристичког центра „Момчило Чековић“ у Коштунићима под Равном гором.

– Кад сам у Србији, најчешће сам у селу Варнице на Руднику или у Брусници, у кући родитеља мога мужа Милана. Али долазимо и у Коштуниће, није далеко, а веома је чисто и атрактивно место за одмор и уживање – одговара Сиголен на наше питање откуда у Србији и под Равном гором.

Одмах смо се договорили да се за два дана поново сусретнемо у Варницама. Радовала се што ће о њеном подухвату писати и „Политика“.

Мадам Сиголен има презиме као и нама знани француски маршал Луј Феликс Франсоа Франше д’Епере, заповедник савезничке војске на Солунском фронту и, потом, почасни војвода српске војске. А које би друго презиме носила његова праунука! Додала је још и Вујић, удавши се за Милана, рођеног у Француској, чији су се родитељи, пре више од четири деценије, тамо обрели „трбухом за крухом“. Сиголен је драгоцен камичак у мозаику дугог српско-француског пријатељства које она „после несрећних деведесетих“ покушава да обнови – не само удајом за Србина.

– У Варницама, селу под историјском Острвицом, има стара школа коју је давно напустио и последњи ученик. Преуредили смо је у Сликовити музеј старе Србије, тако смо га назвали, чији експонати упућују на период од Првог српског устанка до данас, дакле добра два столећа. Изложили смо више од хиљаду предмета: старе новине, фотографије и плакате, слике које представљају српски народ и обичаје. Ту су још старе поштанске маркице, прве илустроване новине и разгледнице. Мој муж се бави ретким занатом, препарирањем животиња (таксидермија), па је у музеју нашла место и колекција фауне у Србији – у најкраћем нам предочава шта је све сместила у свој музеј.

Годинама Сиголен трага по свету за старим разгледницама са мотивима српске народне ношње, успут је налазила и старе, пре свега француске, листове, фотографије, гравуре и друге предмете. По занимању је дизајнер визуелне комуникације, али и врстан познавалац етнологије, а добро јој је дошло и знање о старим техникама уметничког урамљивања, па документа у музеју добијају и додатну вредност. Доводиће она и Французе да све виде, али ће имати штошта да покаже и нашим посетиоцима што до сада нису знали.

Француско-српски брачни пар не таји амбицију да њихов музеј ускоро буде центар туристичке понуде за уживаоце природних, културних и историјских добара рудничког краја. Пре свега из Србије и Француске. Посебно из Француске (побринуће се за то), јер „Французе треба опоменути да је српски народ – народ хероја, народ са великом историјом“.

– Сам музеј представља омаж српском народу. Питорескне гравуре, на пример, подсетиће на традиционалне ношње, битке и владаре. Остаци града деспота Бранковића, „града тишине“, како је негде записано, на врху стрме Острвице (758 м) прави су изазов за планинаре. Ту су и локалитети из средњовековног периода Србије (археолошка ископавања се врше већ седмо лето), а смештај у старим колибама (вајатима) и домаћа храна су само део еколошког туризма. У Варницама ћете моћи да напишете разгледницу у свет слушајући старе плоче на старом грамофону на навијање – допуњујући једно друго, говоре нам, мешајући француски и српски, Сиголен и Милан.

Све је у Варницама спремно, чекају се само потребне дозволе за отварање Сликовитог музеја старе Србије. Праунука Франшеа Д’Епереа и њен изабраник верују да ће убрзо и те папире имати у рукама. Кажу, многи им у томе помажу.