Четвртак, 29.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сувишни и невидљиви

Власт зна да је за уметнике сиромаштво подстрек и зато не даје
(Фото Пиксабеј)

Чудни су путеви Господњи, чудни су путеви и књиге. Стиже у моја брда и књига прича свестраног уметника Балше Рајчевића „Случај сликара Мијушковића”. Из Белог града, где је рођен и где ствара: пише, слика, пева, ваја, шаље и излаже своја сочињенија диљем света. Као да није од овог времена, истрајно пише. Приче су занимљиве јер казују о јунацима који то више нису. Пише о сликарима и њиховима јадима. Пише о уметницима. О себи и другима. И кад пише о другима, писац пише о себи. Пише како је тешко бити уметник овде. Али не критикује. Данас, јуче, сутра. А не одустаје, већ све страсније ствара. Познат је и по томе што није добио националну пензију. Добили вештији. Заборавио ону народну да не може јаре (дело) и паре. И: „Хоћеш часно, неће моћи ласно”.

У причи „Продата слика” кроз фабулу казује о страшној инфлацији деведесетих година, кад сам и ја био милијардер и више, кроз коју се прелама судбина и државе и народа. Сликар је продао слику за 200 марака. За три дана, док је новац стигао преко банке, инфлација је свела износ на неколико конзерви, колико недељу дана да састави. Уметност и конзерве. И речи галеристе: „У овим тешким и опасним временима, једна слика ипак не може да се испохује.” Али тешка времена на овим просторима предуго трају.

Кад је све почело, питам сликара Ј. Л. који сe не сећа кад је продао слику. Коме? Фабрике су затворене, а слике више и нису у моди. С овим перформансима и оно мало купаца и публике одбили су од слике, од књиге, од „лепоте, доброте, од људскости”. Ово је време забаве, ријалитија, парова, а следе нове пошасти… Као да нас неко даљински усмерава, у неки тор уводи, да нас роботизује, чипује, да зна како дишемо, шта мислимо и докле ћемо. Мислимо да ће тако, а већ смо чиповани и вазда на оку, а да не знамо.

Почело је кад су наши преци прешли мутно Дунаво, од неке невоље бежали, да би у ступицу балканску стигли, насред друма се закућили. Тако.

Моја је судбина да будем сликар, сви иду десно, ја лево, и ево где сам. И као што рече онај мудри Грк: Сви смо рођени да испунимо судбину, а моја је таква. Мотрим како улицом тутње скупоцени аутомобили и не нервирам се. Не треба ми много, имам бесплатан ваздух, светлост, за остало се сналазим. Тако сликар Ј., а Балша се јадао, „Политици” писао јер националну му нису дали, „добили који нису заслужили”, али наставио је да ствара још жешће. Зашто? Зато што живи за уметност, а не од уметности.

Они који су добили престали су да ствараjу, дигли руке од залудног посла, пријатеље заборавили. Власт зна да је за уметнике сиромаштво подстрек и зато не даје. Они су за власт сувишни, непотребни и невидљиви, како каже песникиња Нада Петровић. Колико само писаца има, колико сликара за које нико не зна, о чијем се делу ни реч не пише.

И о томе пише у својим причама Рајчевић. Уметници и њихова судбина данас. Колеге сликари, сликарке. Пише о малим пензијама уметника. О ликовним колонијама које сликарима служе да се опораве. Да забораве стварност и празне џепове. У илузијама које распрши живот. О талентима које стварност гази. О сликаримa чија „роба” никоме више није потребна. Из свега и питање: Јесу ли потребни уметници у овом времену? Сликари. Писци. Глумци. Редитељи. А академије сваке године нове производе, на улицу шаљу.

Пише Балша Рајчевићу о јунацима нашег доба који то нису. Нису занимљиви штампи, још мање телевизији, власти поготову, средини у којоj живе најмање. Изложбе и књижевне вечери све мање су посећене. Док се служило пиће и тако и тако, сада дођу пријатељи, али све мање. То стање траје и већ је традиција.

Да ли се нешто кроз времена променило у земљи Србији?

Послушајмо и речи Д. Ћосића из 1972: „Од Вука до наших дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.”

„Шекспир или кобасице?” – пита Киш 1960. и закључује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити”) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира”.

А ми, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогодишњег трена.

Коме је више до слике, до књиге?

Да ли су нам потребни писци? Песници? „Ој, песниче, с гргуравом косом....” (О томе у другом тексту.)

О томе да књига оплемењује написано је на стотине књига. Читају ли они који се питају, наши политичари? Да ли читају, када су последњи пут узели књигу у руке? Знају ли да се из сиромаштва може извући, али из духовног посрнућа и потонућа никако?

Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и презиране, казује Жарко Команин („Књ. новине”, јул-авг. 2009).

Ко не воли књигу, не воли Србију, написа Наташа Марковић.

Зналац, сведок и учесник Срба Игњатовић вели: „Култура и уметност су, како недавно неко рече, препуштени занесењацима, даровитим појединцима. И они, зачудо, истрајавају, макар да је светлост коју шире налик на жишку, свица у тами. Озбиљне културе нема без озбиљне државе.” А како се као уметник опстаје, каже: „Битка за преживљавање подразумева јагму, беспоштедну борбу за сваку мрвицу, зверињак. На том разбојишту данас егзистирају уметници. Ко дочека пензију самосталца, онај злехуди минималац, ту државну милостињу, тешко да ће имати за хлеб и воду.”

Али и поред свега, писци пишу, сликари сликају, иако то од њих нико не тражи. И нико их за то не плаћа. Поготово у Србији, где политичари игноришу уметност и културу... и не хају да „каква је култура, таква је и власт”.

Књижевник, живи у Трешњевици код Ариља

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.