Боловања дужа и чешћа због чекања бебе или пензије

Републички фонд за здравствено осигурање од почетка године до 30. јуна исплатио је пет милијарди и 143 милиона динара за трошкове боловања, што је 10,53 процента више него лане у истом периоду. Лекарске комисије су одлуку о боловањима дужим од 30 дана донели у 150.704 случајева, с тим што у овај број улазе и пацијенти који су били више пута пред комисијом да би боловање продужили.

Три најчешће дијагнозе за дужа боловања јесу трудноћа, рађање и бабиње (34,62 одсто), следе повреде и тровања (16,23 одсто) болести мишићно-коштаног система (10,02 процента), тумори (9,91 проценат), срчана обољења (6,36 одсто) и душевни поремећаји и поремећаји понашања (5,7 процената).

У последњој деценији у сличним анализама у врху су биле дијагнозе: болови у врату и крстима, прехладе и слична обољења. Оне данас чине симболичан један, два процента.

Због професионалних болести или повреда на раду пред комисијом је било само 5,3 одсто од поменутих 150.000 случајева. Др Петар Булат, професор на Медицинском факултету и специјалиста медицине рада, каже да је то директна последица непријављивања повреда на раду и професионалних болести. У Србији је, истиче, прошле године регистровано свега десетак случајева професионалних болести.

– Боловање због одржавања трудноће користи се више него икада раније јер се све више жена одлучује на рађање између тридесете и четрдесете године, па се често ради о ризичним трудноћама – каже др Булат. Занимљиво је његово запажање да је готово немогуће видети докторку на послу у другом стању – одмах по сазнању да су остале трудне отварају боловање. А слично је, каже, и у другим професијама.

Разлог за пораст броја и дужине боловања у Србији наш саговорник види и у томе што се сада много теже добија инвалидска пензија. Тако и особе, очигледно тешко болесне, од комисија добијају налаз да „лечење није завршено”, иако је, нарочито код појединих тумора, тешко очекивати позитиван исход лечења. Др Булат подсећа да постоји пропис по којем се болесник после шест месеци боловања мора упутити на инвалидску комисију.

Овај тренд др Булат објашњава и са старењем нације која је и све болеснија, а на ове појаве знатно утиче и промена политике пензионисања.

– Особе којима до пензије није много остало, а при томе се осећају уморним од посла а и болују од хроничних болести, прибегавају стратегији да након краћег периода рада отварају боловање. Тренд пораста боловања код ове категорије је још један показатељ да се Србија налази на преласку из социјалистичке у капиталистичку привреду. Наиме, самилости и саосећања више нема код малих послодаваца, тако да за старије раднике нема преласка на лакше послове – каже наш саговорник.

То што се због бронхитиса, ишијаса и сличних тегоба све ређе отвара боловање, др Булат објашњава чињеницом да савремени послодавци попреко гледају на скоро свако одсуствовање с посла.

– Резултат тога је да се смањио „апсентизам”, појава одсуства са посла, али се повећао такозвани презентизам – појава да особа долази на посао само да му не би умањили плату због боловања, али његов радни ефекат је готово никакав – каже наш саговорник.

Каква је порука специјалисте медицине рада о томе када је пожељно ићи на боловање?

– Велики сам противник боловања, јер за болесну особу је много боље да у оквиру својих могућности ради, него да седи код куће, наравно осим у случајевима када је због болести везана за постељу или када може да угрози туђе здравље, на пример, у случају када је заразна. Зато разумите жену која после хемиотерапије са марамом или турбаном долази на посао. То за такву особу може да буде лек. Када је болесник у друштву, ради, када се бори и прича о свом проблему са колегама, има активан однос према болести. То је, како наш народ каже, пола пута до излечења и наравно много боље него да седи код куће и размишља о својој болести – каже др Булат.

Притисци с бироа рада

Др Милица Николић Урошевић, изабрани лекар у дому здравља Врачар, каже да у пракси има више пацијената који одбијају њен предлог да отворе боловање од оних који га траже и када за то нема оправданог медицинског основа.

– Највећи притисак имамо од особа које су на бироу рада након што су остали без посла. Они траже да им се отвори боловање како би на месец дана продужили примање новчане накнаде од Националне службе за запошљавање. Разумем њихову тешку позицију, али не могу да кршим закон и лажирам боловања. Уосталом, сматрам да домови здравља не би требало да буду социјалне установе – каже др Николић Урошевић.