Милан Булајић је имао и другу страну

Поводом текста „Прича о Милану Булајићу” господина Блаже Злопаше објављеног у „Политици” 17. августа 2016. године осећам обавезу и дужност да реагујем поводом неколико изнетих неистина.

Не улазећи у веродостојност романсиране биографије др Милана Булајића, каква се и очекује да буде написана од његовог пријатеља из детињства, сматрам да треба да, као сведоци догађаја који су нетачно приказани, дам своје објашњење с обзиром на то да сам тада био запослен у Музеју жртава геноцида.

Господин Милан Булајић није избачен из Музеја жртава геноцида, већ је смењен одлуком Владе Републике Србије јер је одавно испунио све услове за пензију. Наиме, он је, иако пензионер, до тада обављао директорску функцију, а у моменту смене имао је 74 године живота.

Свој даљи боравак у Музеју господин Булајић је правдао функцијом председника Управног одбора Фонда за истраживање геноцида. Оснивачи поменутог фонда били су Музеј жртава геноцида, Издавачко предузеће „Стручна књига” и господин Булајић као приватно лице, са јединим циљем обезбеђивања финансијских и техничких средстава за потребе Музеја у време опште немаштине деведесетих година.

Замену браве на директорској канцеларији, из које господин Булајић није желео да се исели нити обави примопредају дужности, извршила је браварска фирма по налогу новоименованог директора постављеног од Владе Републике Србије. Полиција није била присутна приликом тих дешавања у Музеју. Тачно је да је том приликом господин Булајић однео лични лаптоп, али је понео и нешто документације Музеја, неколико личних предмета, као и непознату количину девизних средстава (америчких долара и немачких марака) добијених као донације Музеју. Своју приватну документацију није дошао да узме и након више усмених и писаних позива од стране нове управе Музеја, већ је то учинио тек након одлуке суда неколико година касније.

После поправке финансијског стања Музеја престала је и потреба тражења донација. То се одразило на потребу постојање Фонда за истраживање геноцида који је у међувремену изгубио подршку нестанком предузећа „Стручна књига”.

Након спора који је господин Булајић повео против Музеја због прекида сарадње, надлежни суд у Београду донео је пресуду у корист Музеја.

Овом приликом, из више разлога, не желим да говорим о доприносу правника господина Булајића историјској науци, већ то препуштам школованим историчарима.

Виши кустос Музеја жртава геноцида