Нова Дачићева улога у старој коалицији

У данима од формирања владе Ивица Дачић као да настоји да надокнади постизборно тромесечно ћутање и ход по јајима док Александар Вучић почетком августа није коначно потврдио да су социјалисти опет део владајуће коалиције. Од тада се лидер СПС-а толико „размахао” да је замало потиснуо из медија свеприсутног премијера Вучића. У садејству са министром Вулином бије вербалне битке са хрватским колегама, у сваком тренутку чврсто стоји иза политике владе коју диктира Вучић, стиже и да прати ноћне утакмице на олимпијским играма са амбасадорима најмоћнијих земаља и отворено се сукобљава са коалиционим партнером Расимом Љајићем због различитих виђења улоге Слободана Милошевића у српској историји.

Видљиво је да нека нова кураж или аутономија лидера социјалиста, која није била приметна (бар не у овој мери) у време претходне владе, а поготово не у периоду између две владе, избија из његових потеза откада је поново положио заклетву у Скупштини Србије. То примећују и саговорници „Политике”, политички аналитичари Драгомир Анђелковић и Владимир Пејић.

Пејић, који је директор агенције Фактор плус, указује да је Дачић „врло прилагодљив”.

„На некој скали од један до 10, од изузетно мирне и повучене особе, па до врло дрчне, он може да се креће дословно од 1 до 10 у зависности од ситуације. Такав је као политичар – уме да се примири да буде мањи од маковог зрна, а уме да буде толико дрзак и дрчан да то подсети на деведесете године и на ароганцију коју је тада имао”, објашњава Пејић.

Слично га описује и Анђелковић: „Кад осети да је опасно, да може да извиси за владу, онда се утиша, а када прође тај тренутак опасности, онда подигне своје политичке апетите и испољи их отвореније.”

У овом тренутку, каже Анђелковић, Дачић је свестан да је његова позиција у партији ослабила и дизањем тензије настоји да поврати рејтинг, то јест да спречи неки удар на себе. Гради такву позицију да би испало да је удар на њега заправо удар на вредности до којих је већини симпатизера СПС-а стало.

„Поред тога, мислим да он схвата пулс времена и да полако себи диже тежину пред председничке изборе. Не значи да ће се кандидовати, али диже себи рејтинг за неке потенцијалне договоре (да се кандидује као представник коалиције или да се не кандидује). Мислим да он то ради врло вешто”, напомиње Анђелковић.

Пејић сматра да Дачић све ово вероватно свесно ради будући да је у једном тренутку заиста запао у озбиљан запећак, поготово у прошлој влади, што је можда осетио и на изборима. Могуће је, наводи Пејић, да је одлучио да буде мало одлучнији и да се мало више појављује у јавности и због тога што је вероватно решио да иде на председничке изборе, па припрема терен за то. А при том, не иде на Вучића или на његове људе.

„И поред све те његове нове-старе ароганције и неке политичке дрскости, ипак он има кочницу и води рачуна шта говори. Уосталом, макар што се Хрвата тиче, то се доста поклапа са државном политиком коју води Вучић. А када је реч о Милошевићу, он је то усмерио ка неком унутарстраначком питању које може да има дејства на бираче на евентуалним председничким изборима. Нигде, међутим, нисам приметио да је ишао против Вучићеве политике”, каже Пејић.

Да ли ова промена понашања има и везе са нешто другачијим распоредом карата после априлских избора? Чланови коалиције се раније, када је Вучић имао 136 народних посланика СНС-а (сада има 100), нису тако отворено сукобљавали.

Пејић не верује да је о томе реч. Како истиче, очигледно је да је Дачићу место у влади поприлично сигурно и да му то даје одређену дозу сигурности и самопоуздања, али не верује да би се усудио, поготово не тако брзо, на неко „чикање” Вучића.

„Оно што је код Вучића било константно, то су промене у влади. Тако да ипак може доћи до промене снага, јер не верујем да постоји неко ко ће, без обзира на све, стати иза Дачића и да он сад може да ради шта год хоће”, уверен је Пејић.

Анђелковић опет мисли да је спор између Дачића и Љајића настао због тога што је СПС вероватно претендовао на неке ресоре које има Љајић, али је лидер СДПС-а успео да их очува. Тако да је то можда и покушај СПС-а да нешто отме Љајићу.

„СПС је свестан да је сада партнер без кога влада објективно не може стабилно да функционише. Због тога мало агресивније наступа, што наравно не значи да ће остати на том курсу ако увиди да ће се сукобити директно с Вучићем”, каже Анђелковић.

Према његовој оцени, социјалисти схватају да су Вучићу сада приоритет регионални односи и потребна му је нека критична маса у Србији за подршку тој националној политици какву жели да води у односу на одбрану Републике Српске и парирање Хрватима. У таквим околностима вероватно неће лако да отвара фронт са СПС-ом.

„Социјалисти заправо тестирају границу Вучићевог стрпљења: мало су агресивнији, претенциознији, али вероватно рачунају на то да он неће лако реаговати. Али, кад би реаговао – мислим да би се врло брзо смирили”, закључује Анђелковић.