​Малолетне живе бомбе

Од џихадистичког бомбаша самоубице који намерава да у ваздух дигне гомилу људи који су за све осим за њега и његове саборце невини цивили – очекивало би се да носи дугу браду. Све више бомбаша самоубица није довољно старо да би им брада уопште израсла.

На слику петогодишњака из Алепа у видном шоку и прекривеног прашином од зграда збрисаних бомбардовањем, која је одмах проглашена иконичком за сиријски рат, надовезао се снимак момчића од 16 година како плаче сапет у рукама ирачких полицајаца. Тај призор достојан је сажаљења чак и ако се зна да он није жртва полицијске репресије него је спречен у намери да разнесе џамију препуну „неверника”. И он је, као и дечачић из Алепа, жртва рата, без обзира на то да ли се расплакао од олакшања што неће умрети у детонацији или разочарања што није испунио задатак. Кријући експлозив под дресом Лионела Месија, веровао је – колико и један мали ирачки Курд, фотографисан почетком године с копијом тог дреса израђеном од отрцане пластичне кесе – да је фудбалер Барселоне најбољи на свету.

Бомбаши самоубице су Исламској држави, сад кад потискују њене трупе, потребнији него раније, па је за те сврхе прошле године трипут чешће него раније злоупотребљавала децу. Према подацима Уницефа, у Африци су, добрим делом захваљујући Боко хараму, који је присегнуо на верност „калифату”, такви напади за последње две године чак 11 пута чешћи.

Испрва је ИД користила мушкарце да возе камионе прерађене у паклене машине, што је давало најразорније резултате, али су фабрике за пуњење возила скривеним експлозивом махом нестале у противничким ваздушним ударима. Затим су на ред у већем броју дошле жене, које лакше од камиона пролазе иза барикада. Најзад се прешло на још мање сумњиве – децу, која најлакше подлежу испирању мозга, тортури и уценама да ће им побити породице ако не пристану да се опашу експлозивом.

Нису сви они жељни да тако млади уђу у рај убијањем непријатеља, ништа више него што је то био трогодишњи избеглица Ајлан Курди, чије су тело на обалу Турске избацили таласи. Авганистански талибани су дечацима уз појас с бомбама давали амајлије убеђујући их да ће их оне заштитити док ће сви око њих изгинути. Џихадисти би желели да поверујемо у у снагу идеологије која тако привидно неумољиво осваја и најмлађе када дечјим одредима смрти дају квазипоетичне називе попут Бригада небеске младости и Лавићи калифата, потпирујући на тај начин и расистичке предрасуде десничара убеђених да су „муслимански дивљаци жедни крви од малих ногу”.

А деца настављају масовно да страдају на блискоисточним ратиштима, не само као таоци џихадиста и њихове политике него и као колатерална штета руских и америчких бомбардовања, као и од пројектила, метака и ножева њихових локалних штићеника.