Косовски прозор европског дипломате
„Шта да урадим да се Срби врате у градове”, питао је Самуел Жбогар по доласку на место шефа канцеларије ЕУ у Приштини пре пет година. Поновио је питање својих претходника на које нико није дао одговор и које се претворило у фразу.
Отворите прозор, господине Жбогар, баците поглед и видећете где су биле две куће професора Томислава Ђокића, чије је уништавање окончано пре неколико дана. Затим затворите прозор, позовите премијера, министре, међународне ауторитете, медије и заједно сиђите у двориште. Ту без одлагања почните обнову и повратак. Да ли то можете да урадите?
„То је ствар институција, требало би проверити, ако постоји воља”, изговорио је Жбогар, не мењајући израз лица. Чувао је хладноћу и „непристрасност”, како приличи дипломати и бившем словеначком министру иностраних послова, и вратио се у своју лепу канцеларију, с прозором који гледа на рупу што је остала иза две стотине постојања породице Ђокић.
Ту, у најужем центру Приштине, генерације су стицале иметак, утицале на град и његов развој: професор Ђокић је био декан Медицинског факултета, сликар, предавао је по свету и Америци. Из комунистичког периода претекле су им две куће, вински подрум, помоћни објекти. Сада је све прекривено шодером, само је у углу дворишта остала стара кућа, запуштена.
Притисак, прозивања, а могуће и трунка савести довели су крајем 2014. до сусрета професора и дипломате. „Трајало је то скоро читав час и било је јако непријатно и тужно. Било је у разговору немоћи и жала да се проблем реши. Устајали смо господин Жбогар и ја, прилазили прозору одакле се види двориште у коме сам провео највећи део живота. Он ми је показивао руком кућу и рекао да будем стрпљив, да ће на крају свега доћи правда, да је тренутно ЕУ немоћна да реши проблем до краја”, изјавио је тад за „Политику”.
Политички саветник Стефано Њоки га је после састанка испратио, а професор је замолио да оде и пољуби праг свог дома. Њоки му то није допустио, проценивши да би тај чин угрозио његов живот, да би потом отишао из свог града. Из њега су му стизале само понуде да за огроман новац прода своју преосталу имовину. „Нисам могао то да урадим, јер моју родну кућу нисам зарадио ја, то је оставштина мојих предака, који су себе уградили у сваки камен; она је мени предата на завештање и чување. Сведок је вековног трајања једне градске српске фамилије која је по добру остала у сећању и комшијама Албанцима.”
У међувремену, мисија ЕУ је наставила изградњу „праведног и мултиетничког друштва”, а њен први човек 1. септембра одлази на нови задатак у Скопље. Свој косовски кофер, препуњен лепим извештајима и крцат емоцијама, једва је затворио.
Путуј, Самуеле, и не брини за Европу, она је у твом коферу понижена и постиђена. Уништио си је кад си с професором Ђокићем пришао прозору и показао шта му је остало од куће.
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.