И слабљење ЕУ појачало напетости на Балкану

Иако се последњих месеци на западном Балкану подигла велика бура, Европска унија још не шаље јасан знак да је треба што пре стишати. На то је посебно упозорио велики познавалац балканских прилика, бивши шведски министар спољних послова и високи представник за Босну и Херцеговину Карл Билт. „Изузетно сам забринут због раста тензија на Балкану”, написао је Билт на свом твитер налогу.

У последње време политичка напетост у региону расте на свим странама – Бањалука хоће на референдум о Дану РС, а Сарајево се томе противи. После снимка разговора Зорана Милановића с бранитељима додатно је подигнут и иначе висок тон између Београда и Загреба. Подгорица и Приштина споре се око границе, а Скопље једва излази на крај са својом сложеном политичком ситуацијом.

Многи још верују да би ЕУ могла пресудно да утиче на смиривање страсти на простору бивше СФРЈ, иако се у последње време више бави собом: суочена с брегзитом, недостатком консензуса око избеглица, финансијском кризом, унутрашњим неповерењем, порастом национализама у појединим државама чланицама…

Стога је, вероватно, Билт у поменутом твиту и указао да „слабости које се виде у ЕУ и око проширења само отежавају ствари”.

„Слабљење ЕУ било је кључно за повећање напетости на западном Балкану”, каже Флоријан Бибер, професор за југоисточне европске студије Универзитета у Грацу.

Оцењујући да је ЕУ мање активна као играч у региону, а што је још важније, да чланство изгледа мање атрактивно и оствариво него што је било пре неколико година, Бибер указује да је у вези с кључним изазовима политике, као што је долазак избеглица у Европу, ЕУ подељена и да су виђене једностране политике држава чланица.

Поред тога, ЕУ је подељена и изазвана од стране националистичких и конзервативних влада и партија унутар ње (Мађарска, Пољска) и споља, као и ауторитарним тенденцијама (Македонија...), и „према томе, владе које напредују кроз тензије биле су мање спутаване од стране ЕУ”.

Међутим, Дејан Јовић, професор Факултета политичких знаности у Загребу, посебно наглашава да ЕУ не даје јасне сигнале да ли ће икада прихватити земље западног Балкана у ЕУ. Наравно, онда се, како објашњава, многи актери окрећу алтернативама: или сматрају да могу сами и да не морају више да воде много рачуна о ЕУ, или се окрећу другима – Турској, Русији, САД.

„Да ли је ово краткорочно или дугорочно окретање, зависи од тога како ће се поставити сама ЕУ. Ако она не укључи западни Балкан релативно брзо, ако се настави криза самог концепта ЕУ, онда ми се чини да ће се државе западног Балкана окретати једне другима, смањивати либералне и појачавати националистичке елементе у својим политикама и вероватно тражити савезнике негде другде”, каже Јовић.

Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, мисли, пак, да је проблем у томе што нема реалне опције на другој страни. „У овом тренутку не постоји ниједан пројекат који је за регион значајнији, бољи и прихватљивији од пројекта ЕУ”, наглашава она.

Истиче и да је број проблема ЕУ толики да она на дневној бази не може да се бави регионом западног Балкана. Она је, каже, опхрвана кризама, које су у фокусу, као што су брегзит, мигрантска криза, економска криза, а следеће године у кључним земљама ЕУ одржавају се и избори. Утицај деснице сада је много јачи него што је био у претходним годинама. Наравно да таква ситуација утиче и на тамошње јавно мњење и да се тема проширења избегава као нешто што није прихватљиво бирачима.

„Постоји свест о неопходности даљег процеса проширења као једном од најуспешнијих безбедносних пројеката ЕУ, али је сада одговорност за овај пројекат пренета и на земље западног Балкана, јер се очекује њихово усаглашавање с европским вредностима и покушај да се стабилизује регион и да се тако помогне ЕУ управо у правцу некакве консолидације”, каже Јоксимовићева.

Радмила Накарада, професор Факултета политичких наука у Београду, упозорава да тензије у региону нису безазлене и да их не треба потцењивати.

„Те тензије не могу се објаснити само унутрашњим политичким заплетима. Делом су последица неразрешених проблема који су довели до ратова. Међутим, у мери у којој су спољни актери чврсто опредељени за одржавање стабилности региона до насилних сукоба неће доћи. Они имају полуге мира којима могу да обуздају неповољне унутрашње токове, уколико то желе. Што се тиче ЕУ, упркос свим њеним расколима, кризама, слабостима, њени „миротворачки” капацитети још су велики, уколико би имала принципијелан, непристрасан, уравнотежен однос према свим странама у текућим споровима и држала се свих начела превенције”, истиче Накарада.