Фантазије не могу да оборе истину

После ослобођења Београда, Врховни штаб НОВЈ постепено је упућивао своје дивизије на новоформирани фронт у циљу ослобођења Срема и других територија према западу. Борбе на новоформираном Сремском фронту вођене су скоро пола године, од краја октобра 1944. до 12. априла 1945. године, кад је фронт пробијен.

На том фронту, који се сврстава у једну од најтежих, најдужих по трајању и најзначајнијих операција Народноослободилачке војске Југославије (од 1. јануара 1945. године Југословенске армије), Немци су ангажовали веома јаке снаге. Биле су сврстане у 34. армијски корпус: три дивизије с изразито јаким тенковским и артиљеријским јединицама, а снаге Народноослободилачке војске сврстане су у Прву армијску групу (касније названу Прва армија, састава 11 дивизија – из свих крајева Југославије: Србије, Црне Горе, БиХ, Хрватске, Македоније; као и батаљон формиран после ослобођења Београда од Словенаца избеглица у Србији). Учествовале су и јединице Црвене армије, јединице „каћуша” и Речне ратне флотиле, италијанске партизанске бригаде „Гарибалди”, а у ширем рејону Сремског фронта и словачка бригада „Јан Жишка” и мађарска бригада „Шандор Петефи”.

Борили су се припадници свих народа Југославије, раме уз раме: Марко, Јован, Стипе, Мате, Јуре, Конрад, Мило, Зарија, Јусуф, Славче, Дана и Милка, Франа, Барбара, Качавенда, Фатима... Ратовало се у тешким условима. Борци су све издржали. Радовали се победама, туговали за палим саборцима.

Чинили су и подвиге. Десетина бораца 21. српске дивизије коју су предводили бомбаши Чечарић и Димић провукла се у позадину окупатора и у селу Грк заробила „живи језик”, једног немачког мајора и једног усташу, и довела их у штаб дивизије. Део извиђачке чете 1. пролетерске бригаде, како је записао Шиља Михаиловић, провукао се кроз непријатељске линије у партизанско село Сремске Лазе, иза фронта, и у штаб донео важне податке о распореду непријатеља пред пробој фронта. У борбама је учествовао и народ Срема, који нам је пружао обилату помоћ у храни, примао нас у своје домове, храбрио нас и волео као рођену децу. Тај сремски народ испевао је и бројне песме о борцима на Сремском фронту.

Последњих година, у разним публикацијама, новинама, радијским и ТВ коментарима, којима се придружује и проф. Винавер, па и на страначким скуповима, појављују се поједини аутори који, без аргумената, протурају приче о стравичним погибијама српске младости на Сремском фронту, па да тај фронт чак и није био потребан. Наводно је све требало „препустити Црвеној армији”. Један аутор, нажалост академик, у једној хроници навео је да је на Сремском фронту погинуло чак 90.000 бораца, што је не само фалсификат, него тотална глупост!

Друга врста „критике” Сремског фронта су „оцене” да је у Србији извршена и мобилизација малолетника за Сремски фронт, што такође представља клевету. Мобилизација јесте вршена, али по прописима који су важили у Краљевини Југославији, значи мобилизација пунолетних. Мобилизација је вршена у свим деловима ослобођене територије Југославије, не само у Србији. У Србији је био и велики број добровољаца пре мобилизације. У моју 21. српску дивизију добровољно је дошло више од 400 младих бораца из Горњег Милановца и суседних села.

Трећа лажна тврдња каже да су мобилисани борци „терани” на фронт одмах, без обуке. И то је фалсификат. Нови борци обучавани су основним борбеним радњама пре увођења у борбу. Лично могу то да посведочим. Кад су почетком јануара 1945. године нови мобилисани борци приспели у моју 2. пролетерску бригаду (тада смо били на двонедељном одмору у Београду), бригада је упућена на Сремски фронт (у време немачке офанзиве „Олуја”), а нови борци остали су у Београду на обуци.

Тада сам био један од старешина који је, као и друге старешине, Костја Ђурашиновић, Стево Цвијановић и Мехмед Хаџисаиловић, добио задатак да обучимо нове борце. После месец дана дошли смо у Илок у састав бригаде. На сличан начин радиле су и друге јединице. Уосталом, такви подаци могу се наћи у „ратним дневницима” свих јединица, у којима је забележено све шта је која јединица радила из дана у дан. Разуме се, те припреме нису трајале нити су могле трајати као оне у мирнодопским условима, али је основне радње сваки борац научио пре ступања у борбе. Од овог може бити само појединачних изузетака. Дакле, одговорно тврдим да нису вршене мобилизације малолетника и да су сви млади нови борци завршили основну борбену обуку пре увођења у борбу.

Током трајања Сремског фронта (од 23. октобра 1944. до 13. априла 1945. године), према истраживањима, уз учешће историчара Војноисторијског института, посебно потпуковника Драгољуба Тмушића, представника ратних јединица и организација Савеза бораца са територије читаве Југославије, дошло се до укупних губитака на Сремском фронту (који су именом и презименом унети у „Алеју части” Спомен-обележја „Сремски фронт”): погинуло је 14.826 бораца и старешина ЈА, од којих су 163 Италијани, а тај број није коначан, затим 1.046 бораца Црвене армије и 630 војника и старешина бугарске Народне армије.

То је кратко изнета историјска истина о Сремском фронту, која је необорива пред фантазијама госпође професорке Надежде Винавер.

Новинар, партизански ветеран и историчар