Света или питка вода

Од када је Исус Христ истеривао мењаче новца из храмова, јасно је да банкари нису шампиони милосрђа. Без интереса не раде. Зато и обичним грађанима често запарају уши или дирну живце савети Светске банке и других међународних институција да би требало подићи цену струје и воде, а смањити број запослених.

Али рећи: „Нека нам Светска банка да довољно новца да исплатимо рачуне за све грађане и онда нека одреди колику год хоће цену”, делује помало неодмерено, па нека је и од самог председника.

Сигуран сам да је у савременом свету преамбициозно тражити одговор на питање ко у овом тројству сме да нам да опрост дугова.

Јасно је да већина овог народа тешко живи, да уз муку плаћа рачуне за комуналије, али оно што се троши свуда у нормалном свету мора и да се плати.

Није, међутим, јасно која је прихватљива цена питке воде за 80.000 житеља Зрењанина, где 12 пуних година нико не сме супу да скува или кромпир обари у води из славине. Ко има новца да за породицу дневно купује балон од 15 литара? А ко нема – верује у моћ нашег здравства, отпорност свог организма или онога који се усудио да протера прве банкаре из храмова.     

Колико треба да кошта вода у Смедеревској Паланци, у којој су рестрикције постале свакодневица? Посвађали се политичари и славине остале суве. СНС је оптужио ДС за све проблеме.

Али ни грађани нису плаћали воду, а водовод није плаћао струју, па је искључен. Пумпе у бунарима су стале без струје, због чега је штета већа него што је морала да буде. Класична клопка неликвидности – нико ником ништа не плаћа, али би сви да имају све. И ко је ту победио, а ко изгубио? Из уста локалних политичара сипају оптужбе, објашњења, обећања, из славина ваздух. 

Држава је та која мора помоћи онима који заиста немају и брутално наплатити од оних који пуне базене. Политичари су ти који у кампањама нуде запослења, просперитет, отварају путеве, водоводе, а ретко ко и канализацију... На крају мандата треба да покажу резултате, а не разумевање. Од саосећања нема вајде.

Можда су и због Паланчана Ваљевци решили да подигну цену воде – да не би стигли до исте замке.

Цену воде не треба да одређују политичари нити новинари, већ наши стручњаци за водопривреду, али и економисти. У банку, па била она и светска, нико не иде ако има пара да сам гради оно што му треба. Џаба и економска цена ако то нема ко да плати.

Истина је да није посао председника да се бави комуналним проблемима, али онда је могао и да се суздржи и не коментарише цену онога што чини 70 одсто сваког од нас – воде.

Изрече нам председник у полуреченици и да „зарад богаћења и удобности доводимо у опасност сам живот”.

Да ли је градња кућа за одмор у водозаштићеним подручјима управо то?

У једном је Николић, међутим, апсолутно у праву.

„Хајде, нађите једног политичара који ће да каже да је за поскупљење”, рече.