Југославија би данас била светска спортска сила

После распада Совјетског Савеза Сједињене Америчке Државе су (све до скора) у потпуности преузеле узде човечанства, па им је, поред осталог, био отворен пут и ка олимпијском трону. Совјетски спортисти су у своје време (девет учешћа) били без премца с просеком од 44 златне медаље (112,2 укупно) у односу на америчке олимпијце (37,9 – 93,3), а врхунац су биле Игре у Сеулу 1988, последње на којима су наступали и однели убедљиву победу против највећег противника: СССР – САД 55:37 у злату (132:102 укупно).

Југославија је тада завршила на високој 16. позицији у конкуренцији 160 држава, освојивши 12 медаља. Три најсјајније донели су стрелци Јасна Шекарић и Горан Максимовић и ватерполисти. Колико су велике данашње четири екипне медаље српског спорта, у борби с такмичарима из 205 земаља, сведочи и то да је Југославија у напону снаге имала исти скор: поред титуле ватерполиста, имали смо сребро и кошаркаша и кошаркашица и бронзу рукометаша.
У чему је била тајна успеха социјалистичких земаља и где би се данас налазиле када би се просто сабрале медаље некадашњих њихових република?
Федеративна Народна Република Југославија дебитовала је на олимпијској позорници у Лондону 1948, а Совјетски Савез четири године касније у Хелсинкију, када су Тито и Стаљин „одиграли утакмицу столећа“ (како је агенција „Ројтерс“ назвала фудбалски двобој две земље). 
Ма шта ко мислио о социјалистичком поретку нема сумње да је био плодно тле за велика спортска достигнућа. Ако се ствар упрости до краја, може да се каже да је циљ био исти, да се на спортском борилишту покаже снага државе (самим тим и његовог вође) и зато је све било у служби тог успеха. У својим говорима непосредно после Другог светског рата Тито је истицао да је развитак спорта један од приоритета, као и да је „неопходно ширење свих спортова у масу народну“. Свакако, физичка култура (спремност) била је веома важна јер се после ратова на сваког грађанина гледало као на потенцијалног војника.
Пре Другог светског рата наш спорт се развијао на крилима соколског покрета, вођен просветитељима који су се школовали на познатим европским факултетима за физичку културу (углавном у Варшави). После рата нова власт је донела сасвим нови систем спорта који је, како је једном приликом истакао дугогодишњи генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић, стварао предуслове за продор у светске врхове. Почели су да се оснивају фискултурна друштва везана за институције као што су војска, полиција, железница, тешка индустрија... Спорт је био „бесплатан” и доступан свима. Спортисти су на папиру били аматери али су уживали велике привилегије, од „појачане исхране” до стипендија које су биле веће од највећих плата. 
Бугарска је, рецимо, до пада социјалистичког режима (1990) била светска сила у спорту (у Сеулу 1988. седмо место), а онда је почео суноврат који се наставио и претходног месеца у Рију (65. позиција, три медаље). До данас је освојила укупно 223 одличја. Ту спорт не само да се није снашао у „транзицији” већ је и платио скупу цену због допинга (11 дизача тегова –другог најтрофејнијег спорта – суспендовано уочи последњих Игара). Бугари, ипак, нису, као раније Источна Немачка (низ година уз СССР и САД најуспешнија олимпијска репрезентација), оптуживани за „системски допинг”.
Слично је утихнула и снажна олимпијска машинерија Румуније: пре пада Берлинског зида била је осма на свету, а сада је 47 (пет одличја). Један колега из Румуније на растанку од Бразила покушао је у једној реченици да објасни кризу: „За четири године променили смо осам министара спорта, политичари су почели да састављају репрезентације и ево докле смо стигли...”
Западни стручњаци су покушавали да одгонетну тајну успеха совјетског спорта. Један од њих Барбара Киз с Универзитета „Калифорнија”, у својој студији посвећеној Играма у Мелбурну 1956, каже да би било несмотрено прихватити здраво за готово изјаву америчког сенатора Џона Маршала Батлера који је својевремено совјетске спортисте назвао „плаћеним агентима у служби пропаганде СССР-а и комунистичког поретка” (зар исто не може да се каже с друге стране за Мајкла Фелпса – прим. аут).
Она даље наводи мишљења да је „спорт важно средство у циљу унапређења спољне политике”, али и да „на домаћем терену служи за побољшање легитимитета владајућег режима, док је у спољним односима битан због престижа”. Види се да се ту ништа није променило, јер сви лидери држава дочекују своје шампионе као најистакнутије витезове после историјских битака, дарују их највећим признањима и проглашавају за грађане првог реда.
Али, да се вратимо на Рио и замишљену табелу на којој су Совјетски Савез и Југославија. Кад се зброје одличја некадашњих совјетских република, то би било довољно за друго место у укупном поретку: 1. САД 46 златних (121 укупно), 2. СССР 34 (142). Није тешко закључити да би пласман био другачији да 118 од 389 руских олимпијаца није суспендовано због допинг афере (највеће колективно кажњавање у историји спорта, за грех који су починили појединци). 
Југославија је три пута завршила на 16. месту (Мексико Сити 1968, Монтреал 1976. и Сеул 1988) што је њен најбољи пласман ако се изузму игре окрњене због бојкота (у Лос Анђелесу 1984. девето место, у Москви 1980. – 14). Када би се у Рију сабрала одличја која су освојили спортисти с њене територије (Србија са Косовом, Хрватска, Словенија), нашли би се на осмој позицији са по девет златних и сребрних и пет бронзаних (укупно 23). Јасно је да би заједничке репрезентације биле неупоредиво јаче и да би самим тим овај скор био још већи, али данас је оваква рачуница могућа само у једном новинском чланку...