Карађорђеви витезови из Горње Јабланице

Крајем новембра 1915. године српска војска повлачила се преко Косова и Метохије према Албанији и Јадранском мору. На дан Св. Апостола Андреја Првозваног, 13. децембра, краљ Петар I Карађорђевић славио је славу под великим војничким шатором. У госте је позвао своју свиту и команданте армија и пукова, као и храбрије официре које су делегирали пукови. Када су се гости окупили под краљев шатор, Петар је упалио велику воштану свећу и ставио је у славски колач. Киша је падала. Крупна кап пала је посред пламена и угасила свећу. Стари краљ се забринуо, подигао се са столице, тешко уздахнуо и гласно рекао: – Ох моја јадна Србијо, твоја се свећа угаси.

Краљеве речи на тренутак су паралисале и најхрабрије борце. Настао је тајац. Први се снашао официр Сава Перовић који је устао са свечарске софре, заузео став „мирно“ и отреситим војничким гласом обратио се краљу: – Ваше величанство, немојте тако. Онај који је ту свећу угасио, он је може поново упалити и надајмо се да ће је упалити.

Краљ је саслушао одважног официра, пришао му је, пружио руку и захвалио на речима охрабрења, забележио је историчар Добросав Туровић сећање Васе Перовића из села Стубле.

Храбри јунак, официр српске војске, Сава Перовић један је од четворице браће Перовића из горњојабланичког села Стубле, који се окитио знамењима за јунаштво у Великом рату. Поред њега борили су се и Ристо, Михаило и Вукосав, четири брата – сва четворица хероји, командири српских чета, сви носиоци Карађорђеве звезде са мачевима. Ристо и Михаило, млади поручници, храбро су погинули на Солунском фронту. Поручник Вукосав разболео се од шпанске грознице у пробоју Солунског фронта, стигао је до Лесковца, где је умро 1918. године. Сава је умро касније у Приштини у чину потпуковника. Четири јабланичка хероја, синови чувеног „Гвозденог пука“, сваки на свој начин показао је војничке врлине и неустрашиво јунаштво и о њиховој храбрости су остала бројна сведочанства, а једно од њих је и поменуто сећање о краљевој слави и Сави.

У „Ратном дневнику“ (1918) о Сави пише: „Резервни пешадијски капетан Сава И. Перовић, рођен из Стубле, срез Јабланички, округ Врањски, представник српског села, јунак који је све успехе постизао борбом на нож. Његова одликовања показују његову вредност. Добио је Карађорђеву звезду с мачевима као најхрабрији командир у бригади, Белог орла с мачевима петог и четвртог степена, сребрну медаљу за храброст и француски Ратни крст са палмом”.

Командант прве вардарске бригаде, Југословенске дивизије, Алекса К. Стојишић о Савиној храбрости у наредби бр. 2. од 25. марта 1918. године пише: „Јунаци, његово величанство краљ указом својим Ф. А. Ђ. Бр. 21202 од 12. септембра изволио је одликовати ову бригаду за храброст и заслуге на Солунском фронту у операцијама 1916. орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда. Ово високо одличје је ваше, вас јунака са Острва Горничева, Воштајина, реке Бродске, Сакуљеве и Црне чуке, Велесела... на основу Уредбе о додељивању награда у војсци за време рата, предајем га најхрабријем командиру ове бригаде, резервном пешадијском капетану Сави И. Перовићу да га у име ваше носи на понос свију нас”.

О томе је сведочио и Спасоје Р. Влаховић из Тулара: „Међу браћом Перовић био је и пешадијски потпуковник Сава, који је поред бројних домаћих и страних одликовања, на својим грудима из рата донео и две Карађорђеве звезде са мачевима. Једну је Сава добио као најхрабрији официр у пуку, а другу као најхрабрији официр у бригади. Причао ми је мој брат Станко Влаховић који је такође био одликован Карађорђевом звездом, на који је начин Сава добио другу Карађорђеву звезду. Било је то на Солунском фронту. Једног дана били су позвани сви одликовани Карађорђевом звездом у штаб бригаде. Пред стројем се појавио командант бригаде, држећи у руци орден Карађорђеве звезде и рекао: ’Јунаци, овај орден је додељен вашој храброј бригади за подвиге у рату и решила је врховна команда да се овај орден додели најхрабријем официру бригаде... Ви сте овде сви храбри, али сигурно међу вама има најхрабријег. Зато смо вас позвали да изаберете најхрабријег коме ће се уручити овај орден. Строј се ускомеша и сви повикаше – Сава Перовић. У трен ока Саву Перовића су другови држали на рукама, високо изнад строја...”

И Вукосав је био познат на Солунском фронту као неустрашиви јунак кога „непријатељско тане никако неће“. У једном војничком шињелу је прошао читаво ратовање. Његов шињел био је изрешетан куршумима, али зачудо, њега није погодило ниједно тане, нити га окрзнуло. Приликом пробоја Солунског фронта разболео се од шпанске грознице. Са Првом армијом, под командом војводе Петра Бојовића, једва је дошао до Лесковца, где је умро у болници. Мито Перовић је пренео његово тело у родно Мискиће (Стубла) где је сахрањен уз велике ратне почасти.

О Ристи је испевана песма: „Који оно добар јунак беше / На Лажецу, месту јадовиту / У јуришу лету и плаховиту / Ђе но Срби Бугаре сатрше / Што је први у ров улетео / И ту пао јер је соко био / Ту лешева ко на гори листа / Оно беше Перовић Риста”.