Немци желе Балкан под својом контролом

Франкфурт, Хајделберг – Први немачки канцелар Ото фон Бизмарк, тврде историчари, сматрао је да Балкан „не вреди здравих костију једног јединог мускетара из Помераније”. Али то што му Балкан испрва није био интересантан, није значило да није морао да се њиме бави, јер је аустријско-руска борба око премоћи над тим просторима уносила раздор у Лигу три цара – савез Немачке, Русије и Аустроугарске – који је Бизмарк видео као кључну полугу за тадашњи немачки интерес да изолује Наполеонову Француску.

Скоро век и по касније, наследница „гвозденог пруског канцелара” настоји да не препусти случају и другима то на коју ће страну Балкан, нарочито државе настале распадом Југославије. Кад су пре две године канцеларка Ангела Меркел и шеф немачке дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер сазвали конференцију о западном Балкану у Берлину, започели су такозвани Берлински процес, у којем настоје да подстичу земље некадашње СФРЈ и Албанију на сарадњу која ће им помоћи на путу ка чланству у Европској унији.

Како се може сазнати од немачких дипломата у Берлину, циљ Немачке јесте да регион максимално стабилизује на путу ка ЕУ, али и да уједно умањи утицај Русије. Међутим, поприлично је различито како то чини у којој држави, као и како на те земље гледа немачка јавност. Словенија може да забрине Берлин само ако су њене банке неликвидне па прете стабилности еврозоне, док се не схвата трагично кад словеначки председник Борут Пахор угости руског председника Владимира Путина, упркос санкцијама које је ЕУ увела Русији.

И Хрватска традиционално има „попуст” у Берлину. Понашање Загреба у току избегличке кризе, потом блокирање Србије у преговорима о чланству у ЕУ, као и ужарена националистичка реторика у току предизборне кампање, нису баш радовали Берлин. Ипак, јавне критике су изостале. Чак и кад је Берлин иза затворених врата притискао Загреб, у јавност се увек излазило с дипломатски умереним изјавама.

Улогу критичара преузели су немачки медији, који се нису либили да укажу на усташку реторику у предизборној кампањи, али и да се обрадују кад је за шефа ХДЗ-а изабран Андреј Пленковић. И бољи изборни резултат ХДЗ-а приписан је умереном Пленковићу, којем „Берлинер цајтунг” предвиђа да ипак неће моћи да побегне од чињенице да су „у Хрватској вера у ’хрватство’ и један католички, до граница реакционарног изражени конзервативизам, веома раширени, поготово међу бирачима ХДЗ-а”.

Немце највише брине ситуација у Босни и Херцеговини, па не чуди што канцеларка настоји да често у Берлин зове сва три члана Председништва БиХ, док је овог лета у Бањалуку послала свог министра пољопривреде Кристијана Шмита да у разговору с председником Републике Српске Милорадом Додиком нађе начин да се обештете тамошњи пољопривредници и тиме приволи РС да прихвати да БиХ са ЕУ склопи споразум о стабилизацији и придруживању.

Додику се изашло у сусрет, али далеко од тога да је он омиљен у Берлину. Колико им смета садашњи статус који РС има у складу с Дејтонским мировним споразумом, можда најбоље сведочи то да је један високорангирани немачки дипломата у незваничном разговору за „Политику” по питању надлежности Заједнице српских општина на Косову био изричит да они „никако не желе стварање неке нове РС”.

Немци се грозе помисли да на Балкану имају неког новог Додика с истим овлашћењима. Због тога се у Берлину незванично разговара о томе како подстаћи промену „Дејтона”, али тако да се с тим сагласе и Србија и Хрватска.

Сличну забринутост сада буди и Македонија. Иако сматра да је последњих година помагао Скопљу у процесу приближавања НАТО-у и ЕУ, Берлин заправо никад озбиљно није притиснуо Скопље и Атину да постигну споразум о имену Македоније и тиме склоне главну препреку због које ова земља годинама тапка у месту и која је делом допринела да дође у актуелну политичку кризу. Берлин је прво био „разочаран” због ове кризе, а кад се уплашио да је „евроатлантска перспектива Македоније стављена на коцку”, да јача утицај Москве, а да политичке и етничке поделе могу да доведу и до распада земље, промењена је тактика.

Будући да је смањен ефекат тога што немачка амбасадорка у Скопљу Кристине Алтхаузер отворено критикује македонску владу, па чак и изјављује да очекује оставке, Штајнмајер је именовао доброг познаваоца Балкана и актуелног немачког амбасадора у Бечу Јоханеса Хајндла за специјалног изасланика за Македонију. Неко би могао да помисли да су учестале Хајндлове посете Скопљу допринеле да постепено почне спровођење споразума о предусловима за одржавање фер избора. Ипак, чини се да је амерички притисак био пресуднији, што Немцима не смета све док то гарантује повратак Македоније на евроатлантски пут.

Док се око Македоније Берлин суштински тек недавно значајније ангажовао, у случају Црне Горе је другачије. Немачка је своју дипломатију поприлично упрегла како би Црна Гора почела преговоре о приступању ЕУ, а крајем прошле године добила званични позив НАТО-а да постане чланица. Али ова подршка није безрезервна, па је тако донедавна немачка амбасадорка у Подгорици Гудрун Штајнакер у својим иступима поприлично личила на својеврсног проконзула у некој колонији.

Оштрих критика није се одрекла чак ни када је Подгорица славила добијање позивнице за чланство у НАТО, кад је рекла да се сада од Црне Горе очекује да следећи избори буду „заиста слободни и фер”. Осим тога, отворено је тражила да се у оквиру борбе против организованог криминала и корупције пред судом нађу „крупне рибе”, док се није устезала ни да у ТВ емисијама пропитује власт зашто је потрошила новац на неку промоцију а не на нешто корисније, што је захтевала Европска комисија. Да ли је хапшење и правоснажна осуда Светозара Маровића одговор на неке од њених захтева, не зна се са сигурношћу, али остаје утисак да реч немачког амбасадора и те како има тежину у Подгорици.

Међутим, Немачка Србију сматра најважнијом у региону, како каже један високорангирани немачки дипломата у незваничном разговору за „Политику”, јер „сви из бивше Југославије и шире и даље гледају на Београд као центар моћи чије одлуке утичу и на остале”. Ипак, реалност је да моћ добрим делом лежи у Берлину, који има јасно зацртано шта очекује од Србије, нарочито у вези с питањем Косова. Упркос томе што с времена на време у утицајним немачким магазинима и дневним листовима изађе по које озбиљно истраживање које поставља питање да ли је Запад погрешио кад је подржао ОВК у освајању Косова и који су мутни послови којима су се бавили или се још баве неки од челних људи Косова, то не утиче на званичну политику Берлина.

Косово је за Берлин независна држава, а напредак у постизању споразума у дијалогу Београд–Приштина јесте нешто што Немци очекују подједнако и од Београда и од Приштине. Штавише, ако „нормализација односа” напредује, чини се, спремни су да краткорочно зажмуре и на недостатке у борби против корупције и реформама у оквиру европских интеграција. Али само краткотрајно. Слично је и са сарадњом Србије с Русијом. Спремни су да је толеришу све док Србија иде ка ЕУ. За разлику од Бизмарка, којем Балкан није био толико важан и није му сметао раст утицаја Русије на Балкану, његови политички наследници од тога зазиру и не намеравају да бившу СФРЈ препусте другима.