Субота, 23.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВИТО МАРКОВИЋ, песник

Државника нема, има похлепних политичара

Музика грамзивости свира. Долази до геополитичких поремећаја. Порекло туђе туге моћне не занима. Не плаши их хладан додир стварности, брз ток пролазности, шум ништавила
Вито Марковић Фотодокументација „Политике”

Вито Марковић (1936), један од наших најзначајнијих живих песника, написао је петнаестак песничких књига, међу којима су и „Паника тела”, „Опасности главе”, „Пакао”, „Пустош и смрт”, „Насмејана жртва”, „Похвала лудилу”, „Ноћни језик”, „Бели говор”, „Ноћи и одсјаји”, „Дневник душе”, „Гласна глава”, „Ватра под снегом”... Аутор је књига есеја и трактата: „Поезија и метафизика”, „Филозофија самоће”, „Мрвице усамљености”, „Речник мисли”, „Трагање за суштином”. Мање је познато да је Марковић творац и прозне трилогије, у којој су књиге: „Хула”, „Жест” и „Мук”.

Поводом осамдесет година живота и шездесет година стваралаштва, с песником мисаоних песама разговарали смо у једној шетњи, од Славије до Калемегдана.

Као мисаони песник, после осам деценија живота и шест деценија књижевног рада, шта можете рећи о свету и човеку овога доба?

Природни закони и моје животно искуство веле: човек је крхко, слабо биће. Ма колико да се труди, прси, размеће, он је прах, шљунак пролазности, ништа више.

Утопија је некад човеку пријала, на ноге га усправљала, страх и јад сузбијала, сад, у том сањалачком смислу, ништа од тога не постоји. Свет је друкчији, измењене су околности; човек је окрутнији, деструктивнији.

Утопије су, како изгледа, нестале, згасле. Више их у овом веку нема. Ишчезла су сањалачка времена?

Исувише је бола. Поремећена је природна равнотежа између човека и његових снова. Са падом Берлинског зида, и споја капитализма и социјализма, на овим просторима, појавило се политичко-економско чудо „без људског лица“, нови облик либералног капитализма. Тиранија богатих, духом просечних, изједначила се са тиранијом лоших. Они расту, не израстају; бољи не постају. Увек исти остају. Осим новца, ништа друго за мерило људске вредности не узимају.

Доброта је, дакле, посустала. Ушли смо у 21. век са болом и сузама?

Тачно. Од Блиског истока до Балкана теку реке суза. У име демократије и људских права пљуште прекори и претње, звецкају оружја. Похлепа ради. Сезона лова на нафту се отвара. Музика грамзивости свира. Долази до геополитичких поремећаја. Порекло туђе туге моћне не занима. Не плаши их хладан додир стварности, брз ток пролазности, шум ништавила.

Све у свему, данашњи политички макијавелизам, више него икад, не бира средства да дође до циља. Инфициран „вољом за моћи”, отворено и дрско, на брз профит игра?

Нема државника данас, има само похлепних политичара. Државник, за разлику од политичара, зна, види, осећа у ком се правцу време наде усмерава. Политичар, ситан чиновник тренутка, то не зна. Њему је све то тајна. Садашњост му је опасна, пуна суноврата; прошлост је замагљена, мрачна; будућност нејасна, књига непрочитана. Он не зна оно што државник зна. Не зна да садашњост тек учи лекцију о пролазности коју прошлост већ увелико зна. Прошлост је сећање, будућност предосећање, садашњост конкретно постојање.

И у деветој деценији живота, кад младост живот више не украшава, ви увелико сањате, маштате, ваш дух се ка поезији усмерава?

У сплету јаве и снова, моја воља, стварно и одистински, у свако доба, без застоја, тера ме сањалачки да живим. У трену лирског жара, на месту без шума и звука, у потпуној тишини, сањам, маштам, ослушкујем говор срца и чула. У мојој машти има пуно разног цвећа, има ведрих дана, дрозд пева, нема снозгаснућа.

Бива ли, ипак, понекад да клонете, посумњате у себе?

Кад год клонем, или у духу посумњам у себе, ја се тргнем, окренем се себи, велим: „Усправи се В. Марковићу, живни, уђи у кућу јаких речи, реци – ја јесам ја, о мом боку мач наде још увек виси”!

Осим наде, шта вас још стварно снажи, себи призива?

Лепота духа. Лирика, још једино лирика. Она живот украшава. Брани од ништавила и заборава.

На крају овог разговора, можете ли као Волт Витмен, у облику песме нешто о себи рећи?

Могу: „Уградио је В. Марковић вољу и жеље у себе,/ Одгурнуо далеко јад и безнађе,/ Пустио бриге низ ветар и време,/ Маштао, читао космос, књигу неба/ Листао, додиривао бескрај, звезде, / Одлазио у пустош, на мрачна места,/ Сазнао: ништа изван њега, у њему све је”.

 

Мрвице усамљености

И далеко је близу за онога ко сновима долази до циља.

***

Смеса живота и смрти зове се настајање, а смеса смрти и заборава – нестајање.

***

Материја је мајка, а дух отац. Из тог споја пониче свет и све остало у њему.

***

Даровити песници претварају поезију у своју религију, а религију у поезију.

***

Вечност нема руку, па ипак, повремено грли песнике.

Вито Марковић

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.